Sve češće se u poslednje vreme zagovara radna sedmica koja traje četiri dana. Možete li zamisliti radnu sedmicu koja traje četiri dana, a vaša plata ostane ista? Znam da ne možete, čak i u najluđim snovima. Svi vi, kojima radna sedmica traje šest dana, a ponekad se na zahtev poslodavca protegne i na sedmi. Jedino što se poklapa je – da vam plata ostaje ista. Isto nikakva, kao što je i bila.
Ne pričam ja bajke, ovo se stvarno događa. Ne u Srbiji, ali tu negde u blizini, u zemji sličnoj Srbiji, i u sličnoj poziciji.
Događa se to u kompaniji Webpower Adria u vlasništvu mladog Holanđanina Jana de Jonga, koji se pre 15 godina preselio u Hrvatsku i pokrenuo svoj posao.
Jan de Jong je medije prošle godine punio inicijativom o uvođenju digitalnih viza za nomade, a zahvaljujući upravo njemu Hrvatska je prepoznala tu veliku priliku i postala jedna od prvih deset zemalja na svetu koja je zakonski regulisala boravak digitalnih nomada.
Ovog puta on se odlučio na drugi, revolucionarni korak. Svojim zaposlenima ponudio je skaćenu radnu nedelju, koja bi trajala četiri dana. Do petka dakle, sa istom platom.
Jan de Jong ističe kako je Island proteklih godina sproveo nekoliko eksperimenata testirajući skraćenu radnu nedelju. Rezultati su pokazali da upravo rad od četiri dana u sedmici smanjuje stres, ali i povećava produktivnost. U Holandiji je takođe uobičajeno da se radi manje od pet dana, što su radnici odlično prihvatili.
Jan de Jong je u svojoj priči izgovorio ključnu stvar: “Više nismo merili vreme koje su ljudi proveli u ofisu, već smo bili više usredsređeni na ono što je zaista važno – rezultate.” To je zapravo suština čitave radne filozofije, koju mi ne shvatamo, ili iz nekih nama znanih razloga ne želimo da shvatimo. Pod pojmom rad na ovim našim prostorima, podrazumeva se vreme provedeno na radnom mestu. Imaš radno mesto, uredno svakoga jutra odlaziš na posao u strogo određeno vreme i isto tako i izlaziš s posla. Upisuješ se i ispisuješ na nekakvim papirima, ili se ukucavaš u kojekakve aparate, a neko plus prima platu da proverava tvoje ukucavanje i upisivanje. Ne dao ti Bog da se nisi ukucao ili upisao. Ima sve to debelo posle da objašnjavaš i pravdaš. A niko te, brajko moj, nikada ne pita šta si ti, za tih 8 sati radnog vremena uradio i jesi li zaradio svoju platu. Ako bi se merili efekti i rezultati vremena provedenog na poslu, mnogi zaposleni ni za vodu ne bi zaradili. Ali, primaju platu. Primaju je zato što su zaposleni i zato što su tu, prisutni.
Naravno da nije svuda tako, ali je tako uglavnom. Tako je u državnim firmama i niko neće da me ubedi da nije. Zato se ljudi i otimaju o državne službe i zato su oni, koji su uspeli da se u njih uglave, ponosni na sebe.
Baš zbog toga se dobar deo zaposlenih u kompanijama koje su otvorili strani investitori u Srbiji, žali na uslove rada. Kada kažu “mnogo se radi”, to u prevodu znači “stvarno se radi”. A mi se ,nenavikli na to da se na posao ide kako bi se tamo radilo, žalimo i kukamo jer nismo stekli kondiciju za rad, nismo trenirali.
Priča ima i ovakvih i onakvih, a suština je – rezultat rada. Zbog čega zaposleni u IT kompanijama puno zarađuju? Zbog toga što su shvatili da je rezultat rada jedino merilo za zarađeni novac, pa rade. Rade i više no što bi trebalo, jer od njih zavisi koliko će zaraditi.
Eto, ovaj gospodin Jang de Jong u Hrvatskoj skraćuje radnu nedelju za četiri dana. Za istu platu. I svi zadovoljni – on zadovoljan jer su rezultati isti, a i radnici zadovoljni, jer je plata ista. Ko hoće više, može da radi i u subotu i nedelju, niko mu ne brani. Ali ne može da samo ide na posao, kako bi se tamo prosto našao. Briga Jang de Jonga je li on došao ili nije, već koliki mu je profit ostvario. Pa ako hoće i može neka ga napravi i za tri dana u nedelji.
U tome je poenta koja otvara već drugu priču, a ne samo priču o rezultatima rada. Otvara priču o radnicima i neradnicima, o sposobnima i nesposobnima. A nama, na ovim prostorima, ta priča uopšte ne odgovara. Zbog toga što neradnici i nesposobnjakovići uglavnom zarađuju, a ovi drugi rade umesto njih.
11. septembar
