Prođe još jedna muka u našim, ionako, mučnim životima. Pregrmesmo još jednu nevolju i vratismo se tako željenoj slobodi, za kojom smo čeznuli i ljutili se što nam je oduzeta.
U međuvremenu, ili međuprostoru, smo – kako reče Ana Kapor „mesili hleb, tapšali lekarima, plakali, pevali, odgledali sve filmove koje smo u životu propustili i pročitali knjige koje smo želeli i one koje nismo a imali smo ih kod kuće, pratili krivulju zaraze i predviđali njen rast ili pad, upoređivali broj mrtvih po zemljama, radovali se sa onima koji su ozdravili, tešili one koji su izgubili nekoga, kupovali hranu starijima da ne bi morali da izlaze, gledali direktne prenose kriznìh štabova po svetu, bavili smo se sobom i svojom decom, gledali kako parkovi postaju groblja, vežbali, kuvali zdravu hranu, sredili kuće, posvađali se sa prijateljima koji misle drugačije, naučili da kupujemo hranu on line, sami smo se šišali, pisali smo dnevnike, shvatili čime se tačno bave epidemiolozi, nosili maske i rukavice, prali ruke alkoholom i dezinfikovali ulice i kuće“.
Ono, čemu smo se vratili, je sada mnogo važnije. Ono za koje nam kažu “da više ništa neće biti, kao što je bilo pre”.
Hvatam sebe u razmišljanju da se pomalo bojim ovog “povratka u prošlost”. I sigurna sam da se mnogi boje. Ne zato što ne vole da ne budu više zatvoreni, ograničeni merama i uredbama, ne zato što će moći slobodnije da se ponašaju i izađu da udahnu vazduh, odu na posao, nastave tamo gde su stali.
Ne, jer svako od nas je stao na nekom drugom mestu. Svako od nas je iza sebe ostavio brojne pogodnosti u životu, ali i brojne brige. Uvođenjem vanrednih mera – život je stao. Stao je i za dobro, ali i za lose. Želeći da ga živimo kao ranije, podrazumeva da nas, posle ukidanja vanrednih mera, čeka i dobro i loše. Čekaju nas dugovanja, nerešeni problem, iščekivanje posla, mali million muka – pored onoga što možemo nazvati benefitom za nas posle izlaska iz “pritvora”. I sve to nas čeka u daleko težim okolnostima, no što su ranije bile. Jer nije samo nama, pojedincima, život stao. Život je, generalno gledano, stao. I svaki pokušaj da mrdnemo napred suočava se sa konstatacijom: “ znaš, ne može to, shvati situaciju u kojoj smo bili, moramo da se od svega oporavimo. Moraš malo da sačekaš.”
Ponovo čekanje. Neko novo čekanje na sva ona dosadašnja čekanja, od kojih smo preumorni. Ovakvo saznanje me pomalo plaši, i ne mogu da se otmem utisku da mi je pomalo žao što sam izašla napolje, i što više nisam između ona četiri zida okružena tišinom, nekako ušuškana i zaštićena od briga i problema koji se, takođe ne kreću, jer je i za njih važio policijski čas. A kako sada da idem napred uz ono “ da nikada više neće biti kao što je bilo pre”.
Ne volim reč nikada, jer budi u meni beznađe. A ja to ne želim i neću. Jednako kao što ne trpim neka zastrašivanja, koja u čoveku pokolebaju i ono malo nade da će, koliko sutra, život biti drugačiji i lepši.
Možda! Možda, kažem, jer smatram da najpre mi moramo sutra biti drugačiji i bolji, da bi se i život promenio i postao lepši. Život bez maski, rukavica, dezinfekcionih sredstava, zabrana……..ali i bez preteranih nerealnih ambicija, koje ne možemo da dosegnemo, a uporno smo se trudili u onom našem “pre”.
Priča Ane Kapor itekako može biti poučna, ukoliko smo je ispravno shvatili. U protekla dva meseca smo radili mnogo toga, što inače ne bismo. Pa ako bar deo toga sada nastavimo da radimo, odrekavši se svih gluposti koje smo sebi natovarili na leđa, život stvarno više neće biti isti kao pre. Ali neće biti ni loš.
Jesmo li lekciju dobro naučili, ili nismo? Proveravam svakodnevno, ali još uvek nemam odgovor. Nekako mi se čini da smo koronu shvatili kao epizodu, kao „prinudni odmor od rutine“ na koji nismo dobrovoljno pristali, kao nešto što treba zaboraviti što pre i nastaviti tamo gde smo stali. Da se je nešto dogodilo podsećaju nas samo maske i rukavice koje još uvek moramo da nosimo i ništa drugo. Čak smo i mrtve zaboravili. Bilo, pa prošlo.
14.maj
