Nisam zbunjive prirode, ali me neke stvari u poslednje vreme prilično zbunjuju. Dijametralno različita mišljenja o jednoj stvari, pojavi, ili čoveku. Bez šansi da iz tih krajnosti pronađeš sredinu i izdvojiš suštinu.
Pažnju mi je privukla najava intervjua koju je ruski novinar Vladimir Solovjev izvukao iz razgovora sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem uoči susreta sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. „Neverovatan čovek, pravi vitez“ kaže Solovjev u naslovu. Pa dodaje:
Predsednik Vučić se ozbiljno pripremio. Sve u svemu on je neverovatan čovek. Uči ruski jezik, interesantno govori… Otvoren je čovek, mnogo voli svoj narod i svoju zemlju. Pravi čovek. Pri tome je pozamašan, visok je dva metra, krepak, kao neki bogatir (ruski vitezovi iz srednjeg veka) – rekao je Solovjev.
Ne mogu da kažem da mi nije bilo milo. Jeste, i trebalo bi svakom normalnom čoveku da bude kada predstavnici jedne od najvećih zemalja na svetu ovako govore o našem, srpskom predsedniku. Ko god on bio, naš je. I pripadamo istom narodu, i sasvim je u redu da se radujemo kada se o našem narodu lepo govori. Politička opredeljanja svakog od nas pojedinačno u kontekstu ove priče su sasvim nevažna. To smo mi u očima sveta.
A onda „natrčim” na izjavu našeg naroda, koja govori o istom čoveku, o Vučiću, a neko bi pomislio, čitajući je, da je taj Vučić monstrum i neviđeno zlo koje je trebalo odavno ukloniti, a ne „ neverovatan čovek i pravi vitez”, kako reče Solovjev.
Najsramnije uvrede i psovke Sergeja Trifunovića na račun predsednika Srbije i njegove majke, stvarno nisu za javno izricanje. Prosto zato , što čovek od ugleda i dostojanstva neće dozvoliti sebi da ih izgovori. Pa ne mogu ni ja, izvinite. Jedino što mogu da izvučem iz njegove izjave je obećanje da će pokrenuti Fond „za izlečenje tog jadnika” ( misleći na Aleksandra Vučića, naravno).
Gledam, čitam i ne čudim se više. Zato što Trifunović i Đilas imaju serijal ružnih reči na račun srpskog predsednika, koje mu lepe u nastojanju da ga što više ponize i uvrede. Ponekad se čudim kako se ne umore i kako im ne ponestane inspiracija.
Juče se, uoči susreta sa predsednikom Srbije, oglasio i Putin sa veoma pozitivnim stavom prema našoj zemlji i njenom predsedniku, izražavajući zadovoljstvo što će se ponovo sresti. Putin? Šef najveće države na svetu. I Trifunović? A ko je Trifunović?
Da, ali suprostavljene izjave izazivaju pometnju kod običnog naroda. U proceni i oceni svega. Ruski novinar se oglasio u ovom trenutku, koji je aktuelan, a Trifunović može svakodnevno tri puta da se oglašava na društvenim mrežama. I da truje nečije mozgove, i seje mržnju okolo.
“Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi.. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga ussvojimo, ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli.“ – reči su patrijarha Pavla.
E, to je ono što mene zbunjuje u ovakvim situacijama. To što smo sami sebi najveći neprijatelji. I što nemamo ni trunkicu morala u sebi. Opet ću citirati patrijarha Pavla:
Moral nije „ne treba“ ili „ne sme se“. Moral je „neću“. Nije vrlina ne grešiti, nego moći, a ne hteti grešiti.
Sve je rekao naš veliki patrijarh, ali nema ko da sluša. Ali zato će taj isti Sergej Trifunović da ode u crkvu i da se krsti i klanja
Bogu, bez trunkice stida i pokajanja u sebi. Mržnja je u njemu, i njemu sličnima, nadvladala razum, i tu se ništa ne može. Baš tužno.
16. novembar
