Pored ostalih međunarodnih dana, ove sedmice obeležismo i Svetski dan borbe protiv side – 1 decembar. To je dan kada se iskazuje podrška za ljude koji su HIV pozitivni i članove njihovih porodica. Ovo je rečenica koju smo pročitali u gotovo svim medijima 1 decembra. I tako smo iskazali podršku obolelima od HIV-a i članovima njihovih porodica. Što je do nas, uradili smo, pa ćemo Bože zdravlje naredne godine istog dana opet. A šta smo stvarno uradili, i mi i čitav svet, to je već druga priča. Valjda ti ljudi, oboleli od side, i nisu tako važni za opstanak čovečanstva, pa smo ih batalili.
A ova bolest, otkad se pojavila 1981. godine u SAD, i do sada odnela preko 25 miliona života, i dalje je prisutna širom sveta. Svetski dan borbe protiv side obeležava se od 1988. godine, a crvena traka, kao simbol borbe protiv bolesti i solidarnosti sa obolelima, ustanovljena je 1991. godine. Eto i to možda mnogi od nas, koji nemamo sidu, ne znaju. A i ne zanima ih mnogo. Osim toga mnogi još uvek zaziru od ove bolesti i nisu se oslobodili stigme. Da je to nešto strašno, čak i ružno, da su pozitivni na HIV obeleženi i treba ih se kloniti.
Prema izveštaju Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija za HIV, u svetu danas sa ovim virusom živi oko 34 miliona ljudi. U Evropi ih je 2,3 miliona, a da mnogi od njih nisu ni svesni ove činjenice. Svetski dan borbe protiv side usmeren je upravo iz ovog razloga na podizanje svesti o potrebi pravovremenog testiranja na virus HIV-a, kao i na smanjivanje stigme koju ovaj virus nosi.
U Srbiji, prema zvaničnim podacima, danas sa virusom HIV-a živi 1766 osoba, a najnovije procene pokazuju da još oko 1800 osoba u našoj zemlji ne zna da je inficirano HIV-om. Kod nas, najveći broj zaraženih osoba je starosne dobi između 25 i 49 godina, a većina zaraženih sazna da su inficirani kada su već u fazi bolesti.
Ne bih ja sada, na osnovu svojih laičkih saznanja potkrepljenih naučnim činjenicama, da objašnjavam šta je to AIDS. Ako nismo imali potrebu da se od 1981 do danas informišemo, kako bi zaštitili sebe i pomogli drugima, onda je suvišna svaka priča. Posebno kada je reč o tome da ljudima, koji su se sa ovom bolešću suočili, pomoć treba. Zato što oni svakodnevno žive sa saznanjem da koliko sutra mogu da ne žive.
Ova činjenica je posebno značajna u doba korone, u kojem smo bacilli u zapećak sve ostale bolesnike, od koje god bolesti bolovali, uključujući i osobe sa invaliditetom, i one čiji život svakodnevno visi o koncu. Ko će još da misli o HIV pozitivnim osobama? A i njihova želja je, kao i svih nas, da žive što duže. Zaobišao nas taj HIV, pa nas baš briga za one koji ga imaju.
Život ljudi sa HIV-om nimalo nije jednostavan, ali prilično je – kao i svima – zakomplikovan korona virusom. Epidemija korona virusa već gotovo dve godine potpuno blokira čitav svet i mnogima otežava živote, ali posebno ljudima sa HIV virusom. Zato što je većina htela da se vakciniše, kako ne bi dobila koronu, ali je bila suočena sa sumjama i podozrenjem. Bile su im potrebne potvrde, kako bi primili vakcinu. Da ne govorimo o tome da su infektolozi povučeni u kovid sistem, pa je odlaženje na pregled bilo itekako otežano. Problem je bio i kada te boli zub, a kamolo kada je HIV u pitanju. A HIV je, najkraće rečeno, sindrom stečenog gubitka imuniteta. Korona napada one sa oslabljenim imunitetom…..šta bi još trebalo reći. Valjda – kako im Bog da, i šta ih snađe. Sve u svemu šanse da se njihov život okonča u još kraćem roku, su daleko veće. Ne treba tu neko veliko znanje iz oblasti medicine, niti posebna filozofija.
Diskriminacija je tolika, da HIV pozitivna osoba često ne može da dođe ni do lekara, ni do zubara, pa ni frizera. Ta socijalna smrt im je, kažu, strašnija od samih fizičkih posledica. Ona utiče na pravo čoveka na egzistenciju, druženje, najosnovnije stvari koje se uzimaju zdravo za gotovo.
A ako se, u međuvremenu, nađu i u bolničkom krevetu suočeni sa smrću, i tu su sami. Piše jedna naša sugrađanka, obolela od HIV-a: “Bolnički krevet je najusamljenije mesto na svetu. Kako god, ja sam tada još jedared jeftino prošla, pustio me onaj plavooki da još malo mlatim ale…. Ili nisam baš dobra kako volim za sebe da mislim da jesam, pa mu gore nisam bogzna ni potrebna. Istrošila sam tek dva života. I imam nameru da živim zinat sebi i svetu, čudovišnom i diivnom u isto vreme. Sve dok ne zaslužim ova krila da odlepršam u zlatni dan, anđeli sa mnom”.
I kao što rekoh na početku, setićemo se ovakvih osoba 1 decembra svake godine, sebe radi i zarad pranja savesti, a neki od njih će i dalje živeti samo “zinat sebi i svetu” i čekaće svakodnevno da zasluže krila da odlepršaju u zlatni dan. Prepušteni sebi i čekanju, jer im mi nismo od neke naročite vajde.
05. decembar
