Čitam naslov: „Drama u porodici Dačević“. Mirjana i Darko Dačević, stari 10 i 14 godina,već godinu dana sami brinu o nepokretnoj baki Ljiljani, kojoj je zbog gangrene amputirana noga. Njihova majka je umrla pre godinu dana, a otac ih je napustio. Žive od socijalne pomoći koja iznosi samo 8 000 dinara i pomoći humanih ljudi.
Ovih dana otac je došao pijan i tukao i maltretirao decu.
U nastavku je stvarno nastala drama. Stiglo i do važnih ljudi.Ministar za brigu o porodici Ratko Dmitrović reagovao i rekao da će ispitati ceo slučaj, kako bi se našlo najprihvatljivije rešenje za decu. Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin ispituje zašto policija nije reagovala na sve ranije pozive bake.
Uključio se i Centar za socijalni rad, došli u kuću, pa i oni ispituju slučaj.
Baka Ljiljana je tražila starateljstvo nad decom, nije ga dobila. Rečeno joj je da će deca biti zbrinuta, ali se ne zna gde i kod koga.
I ranije su mediji pisali o ovoj deci i njihovoj baki. Tužne priče koje treba da nas ganu, da se nad njima rasplačemo, pa zaboravimo. A šta bi drugo. Toliko nesrećnika ima oko nas. Nećemo valjda nad svakim da kukamo i nosimo njegovu muku na duši.
Ono što zapanjuje u ovakvim pričama, to je inertnost. Inertnost svih u okruženju i sistemu da reaguju na vreme, dok se ne dogodi nešto strašno. Dok ne dođe do gore navedene drame u kojoj je neko pretučen, osakaćen, ili ubijen daleko bilo. E, tad se svi sjate. Počev od komšija, preko poznanika, sve do nadležnih institucija, pa i Ministarstava ako treba. Komšije iznose na videlo sve što znaju, a znaju jer su tu, vide i čuju, a po prirodi smo i radoznao narod. Slikaju se za televiziju kako bi te svoje priče izneli u javnost, i eto pomogli da se problem reši. Pa što nisu sve to rekli na vreme, što nekome nisu predočili problem, što nisu nekoga cimnuli za rukav da pomognu, ako su hteli. „Tuđ život, tuđa briga“ što bi se reklo.
Odnekud se u takvim situacijama pojave i Centri za socijalni rad. Gle čuda, postoje. A gde su bili do juče? Suvi Do kod Blaca nije Njujork, u ovakvim mestima se zna i ko šta kuva za ručak, a kamoli kako živi. Što Centar za socijalni rad nije mrdnuo prstom da nešto preduzme kako bi pomogao ovoj porodici. Osakaćenoj porodici koja živi od 8 000 socijalne pomoći, sa teškim invalidom u kući.
Cimnuo se i vrh u sistemu. Ministri. Sada će oni da „ispitaju slučaj“, pa će da kazne one ispod njih, a oni će opet one druge sebi podređene, pa će nekako da reše sve i iz priče izađu kao heroji. Eto, reagovalo se brzo, efikasno, problem je rešen, sve je sada ok. Ma đavola je sve ok.
I svi u sistemu postoje da bi se rastrčali i ugasili požar. Nikome ni na pamet ne pada da bi požar mogao i da se spreči. Da bi moglo da se reaguje na vreme, kada se uoči, pa da se i posledice izbegnu. Mi sve lečimo, da sprečimo – radeći svoj posao – to ne postoji ni u ludilu.
Svakog čuda tri dana dosta. Rešenje se nađe, bože moj, uvek nekakvo rešenje postoji. I ova deca će biti smeštena u neki dom ili hraniteljsku porodicu, baka ne znam gde će biti smeštena o njoj niko ne priča, biće zadovoljene sve protokolarne stvari i problem će za nadležne biti rešen. A hoće li i za ove male nesrećnike biti rešen. Za klince čija je najveća želja: Mirjanina – da baka ima krevet, a ona ionako spava na podu, a Darkova – da ima traktor, pa da radi i zaradi.
O čoveku se ovde radi, ne o nameštaju koji ćemo premestiti sa tačke A na tačku B. O ljudima, o deci, koja još uvek nisu stasala da se bore sa životom. A koja su već pretrpela više emotivnih šokova. O nama se, takođe, ovde radi. O svima nama koji smo gluvi i slepi na tuđe probleme, koji smo izgubili i poslednju trunkicu empatije, o nama koje nije briga, sve dok briga ne udari našu glavu. I o sistemu koji funkcioniše samo na „oruk“, nikako po pravilima.
Teška su vremena, to znamo. Ali uvek mogu da budu i teža. A u tim težim vremenima možemo i mi da se nađemo na mestu Mirjane i Darka? Hoćemo li tek tada početi trezveno da razmišljamo o važnosti svakog ljudskog života?
06.mart
