Baka Z.P. koju su, kako tvrdi njena ćerka Snežana P., mučili i drogirali sedativima u jednom Domu za stare u beogradskom naselju Petlovo brdo, preminula je juče.
Verujem da se sada neki od vas pitaju – pa što je ta vest toliko značajna, koga briga što je starica od 82 godine preminula u staračkom domu.
Mene je, recimo, briga, a verujem da bi i mnoge od vas bilo briga, ukoliko biste znali da se je baka slučajno obrela u ovom Domu, u koji ju je smestila njena ćerka jer je polomila kuk, kako bi imala bolju negu i veću brigu dok ne ozdravi. To je ćerka, naravno, debelo platila jer sama zbog posla nije mogla da brine o majci. I eto, ispade na kraju da je potpisala smrtnu presudu rođenoj majci.
Nesrećna starica je za sedam dana boravka u domu postala živi leš. U razgovoru za Kurir ćerka je tvrdila da je majka tamo drogirana sedativima, da je bila prljava, gladna, neokupana, s podlivima na rukama i živim ranama na telu.
Ne bih prepričavala ostale detalje, jer su svi deo horor priče, u koju prosto ne možeš da veruješ. Ne ide ti u glavu da se to događa u 21 veku, u ustanovi koja je po di foltu zadužena da brine o tim starim ljudima, ne možeš da shvatiš da je neko bakici od 82 godine radio sve ono što je radio i da je svesno doprineo da ona sada bude mrtva.
Neko će reći – a možda sve to nije tačno. Možda, ali možda i jeste. Uostalom, da li bi baka bila mrtva da nije tačno? Umrla zbog polomljenog kuka, zdrava i prava inače, a to što je imala modrice, što je smršala, što nije prepoznala ćerku – pa stara je, desilo se.
Ono što je u meni izazvalo lavinu osećanja je ta empatija, empatija koja se ugasila u ljudima. Ko god da si, i kakav god da si, nekada je to bilo osećanje ukorenjeno u čoveku, posebno prema deci i starim ljudima. A šta mi danas vidimo u našem okruženju? Maltretiranu decu i stare ljude, zaboravljene od svih i gurnute u zapećak.
Eto, još čekamo da se razmota klupko oko dece zanemarene i maltretirane u domovima za decu. Beše vest, beše senzacija nekoliko dana u mnogim medijima i na društvenim mrežama, i? Ništa. Svako čudo tri dana dosta. Sada će, šatra, nekakve komisije i bog te pita kakve formirane grupe da obilaze domove sa decom, pa će da nas posle obaveste šta su videli. Što ne pozovu novinare kada obilaze domove, pa da i novinari vide. Da vide rođenim očima ko laze – koza ili rogovi. Udruženja koja su iznela te strašne podatke, ili nadležni koji su se našli u ćorsokaku.
Kada se nađeš u ćorsokaku zbog bilo čega, što si pogrešio – onda se brate izvinjavaš i grešku ispravljaš po hitnom postupku. Neke greške se, doduše, ne mogu da isprave, ali ako se preseče – mogu buduće da se spreče. Zbog čega se svi trude da greške zataškaju? Da pravdaju krivce, a ne pomažu oštećene. Da energiju usmeravaju u pogrešnom pravcu i da kod naroda izazivaju još veću sumnju.
I još nešto – prestanimo više da pravdamo neodgovorne radnike pokrivajući ih time da im je posao koji rade težak, mučan, naporan, da su slabo plaćeni – i ostale usputne tričarije.
Mnogi poslovi su teški, pa ih ljudi rade godinama bez pogovora. Mislite li da je rudarima lako, građevincima na 35 stepeni, učiteljima, vaspitačima u obdaništu, pa i novinarima koje niko nikada ne spominje, mislite li da je njima lako? Zaboravih da kažem da su i svi oni malo plaćeni. Razlika je u tome što, poput ovih gore navedenih, ne mogu da ubiju čoveka. Mogu samo da izazovu štetu, koja se plaća parama.
A ti bato radiš sa živim ljudima. Držiš njihove živote u rukama, da ne govorim o osećanjima i ostalim stvarima o kojima bi trebalo da vode račune, i koji su im u opisu posla, kao što je građevincu u opisu posla da se penje u visine, ili monteru da koji radi sa strujom da riskira život.
Monter će svoju grešku platiti sopstvenim životom, a čime je brojni neodgovorni ljudi plaćaju? To pitam, a ne znam ni koga pitam. Prosto pitam da mi bude lakše, jer svi mi imamo majke i očeve, manje ili više matore – pa zamisalite da se na ovakav način neko poigra njihovim životom. E, to svima nama fali. Da zamislimo.
08.juli
