Razmišljam ovih dana koliko smo naopak narod. Ne svi, razume se, ali oni što jesu – naopaki su za sve pare. Povoda za ovakvo razmišljanje ima koliko voliš, a ja ću spomenuti najsvežiji.
Pljusak u Nišu. Odjednom. Zatekao ljude na autobuskoj stanici i sa kišobranom i bez njega. Svi utrčavamo, srećni što nismo na pljusku, ali izgleda da nisu svi srećni. Iz srednjeg dela autobusa čuje se gunđanje i glasno negodovanje zbog nečega, uz insistiranje da bi šofer mogao da ustane i pogleda to čudo, koje tamo nekom smeta. Pomislih da se je, ne daj bože, zmija uvukla u autobus, toliko je čovek vikao i tražio da šofer dođe i pogleda. Shvatih na kraju da se svađa sam sa sobom zato što nema klime u autobusu. Voda se cedi sa njega, a on traži da ga hladi klima. Zbog pljuska, očigledno je, nije mogao da nađe razlog da se istriše na okolinu, pa pronašo klimu. Vučić na sreću nikako nije mogao da bude kriv za nevreme, Svetog Petra takođe ne može da grdi što pušta kišu, pa našao šofera. Svađa je bitna u čitavoj priči, da se svađa zapodene po svaku cenu, to je najvažnije. Da se pronađe nešto što nam smeta ili nedostaje i krivac da se pronađe, kako bismo na nekome iskaljivali bes.
Spomenuh autobus, a mogla bih bezbroj mesta u gradu na kojima možete da čujete negodovanje pojedinih sugrađana zbog ovoga ili onoga. Zbog svega što im u trenutku nedostaje. Pa nikako u tom trenutku ne mogu da shvatim kako im ne padne na pamet sve ono što imaju. Što im je, što se kaže, Bog dao ili država pružila. Što mogu da koriste mali million pogodnosti, koje drugi nemaju. I ne žale se. Prilagođavaju se životu.
Kukamo zbog redova u Domu zdravlja, a mnoga zabačena sela u Srbiji nemaju ni Dom zdravlja. Meštani kilometre prepešače kako bi stigli do prve zdravstvene stanice. I autobus nemaju, kako bi se žalili na klimu koja u autobusu ne radi. Nemaju Lidl, Dis, Rodu i šta ti ja znam šta sve ne, kako bi u tim istim radnjama kukali na cene. Imaju seosku zadrugu ili prodavnicu, pa šta se našlo. I po kojoj ceni, nije važno, važno da se našlo. “Pa nisam im ja kriv”- reći će nezadovoljnici. Tačno, nisi, ali za razliku od tebe oni ne gunđaju. A ti si konstantno nezadovoljan.
Nesreća je osnovni problem savremenog čoveka. Naglašenim propagiranjem da u životu mora da se bude uspešan, bogat, lep i srećan i da mu je sve potaman , ogroman pritisak da to mora da se ostvari je toliki da ljudi postaju nesretni ako se to ne desi. I traže krivca, pronalazeći ga u pogrešnim ljudima i na pogrešnim mestima.
Jesmo li mi to postali loši ljudi? Ma nismo, samo smo se pogubili i izgubili uzore ponašanja u životu.
Savremeni način života teži prenaglašenosti, ekstremima, potrazi za uzbuđenjem, podržavanju nejednakosti, čineći ljude nesretnim, inferiornim, postajemo zavidni ponekad i očajni. Tradicionalni način života govori o umerenosti, sporadičnim ispadima prenaglašenosti, preterivanjima u svim oblastima života ali isto tako govori i o metodama, procedurama kako da umerenost življenja vratimo u svakodnevnicu.
Mi smo, na žalost, tradicionalni način života batalili. Ne treba nama to, nećemo mi da budemo zastareli, hoćemo da se uklopimo u savremene tokove života. A ti savremeni tokovi života su nam, pored ostalog, ponudili i demokratiju kao sredstvo rešavanja mnogih, pa i ličnih problema. Sve mi smemo da kažemo, svakako da se ponašamo i sve nam je dozvoljeno, jer ako neko pokuša da nam brani, onda nam krši ljudska prava.
Vratila bih se ja, da mogu, rado u ona vremena u kojima se znalo “ko kosi, a ko vodu nosi”. Red se znao, što je najvažnije. A u tom redu zvocanje nije palilo. Posebno suvišno zvocanje i nezadovoljstvo zbog kojekakvih gluposti. U tom redu, koji je postojao, postojala je i zahvalnost. Zahvalnost za sve što se ima, a onda može i nezadovoljstvo zbog onoga što se nema. Lepo je Duško Radović primetio “Zašto svi vide i odmah reaguju kada struje nema, a niko ne primećuje kada struje ima”. E, to ti je to.
14. septembar
