Širom Amerike nastavljaju se protesti zbog odluke Vrhovnog suda da ukine ustavno pravo na abortus i eventualnu zabranu pobačaja prepusti saveznim državama. Neke su ih već zabranile, a klinike za te intervencije se zatvaraju. Stručnjaci ističu da je pravo na abortus ljudsko pravo i da će njegova zabrana dovesti do toga da se prekid trudnoće radi na nebezbedan način koji može ugroziti zdravlje žene.
Navode da je kontrola rađanja oduvek bila predmet interesovanja, da odluku o tome donose i muškarac i žena, ali da su posledice isključivo na ženi, jer se radi o njenom telu.“To nije feministička odluka, već ljudsko pravo sa kojim se ne treba igrati“, ističu stručni ljudi.
Kako baš u ovom trenutku i zašto baš sada kada je politička situacija u svetu dovedena do tačke ključanja? Sasvim je sigurno – ne slučajno. Kada god zagusti oko vrućih tema, ubaci se nešto, što fokus građana premešta i razvodnjava ključni problem. Sve miriše da je baš tako. A zašto u Americi, „najdemokratskijoj od svih demokratskih zemalja sveta”, koja svakodnevno – uz batinu – drži lekcije o demokratiji vasceloj planeti? I to nije slučajno. Pa Amerika je u procepu, mora nekako da se vadi.
Abortus je, inače, u većini evropskih zemalja legalan medicinski zahvat, mada se i na tom kontinentu uočavaju promene i ovo pravo se ženama sve više ograničava. Takva je situacija u Španiji, Poljskoj, Mađarskoj i Irskoj. U nastavak amerikanizacije Evrope ne treba sumnjati. Evropa je, na mnogo važnijim temama, već klekla pred najvećom silom na svetu. Slušaj ti ovo – pred najvećom silom na svetu. Koja još uvek misli da je najveća i ponaša se kao neobavešteni Koštunica.
Rasprave koje se vode o pravu na abortus dele se u dva tabora. Prvi u središte stavlja moralno-religijski argument o
ličnosti fetusa i njegovom pravu na život, drugi naglašava autonomiju žene da donese odluku o vlastitom telu i o njegovoj specifičnoj sposobnosti da zatrudni.
Pravo na abortus je u istoriji prava jedno od novijih ljudskih prava. Ono je ljudsko uprkos tome što se ne odnosi na sve, već samo na one ljude čije je telo u stanju da učini nešto više od drugih ljudskih tela. Da je, kojim slučajem, muško telo sposobno da rađa, abortus bi odavno bio fundamentalno pravo.
Tužna je i činjenica da ženska tela kroz istoriju nisu vrednovana jednako kao muška. Muškarci su paradigmatični ljudi, žene „manjkavi“, „manje“ ljudi .
Pravo na abortus je svakako neobičan način da se kaže da žene nisu sredstva, da nisu alatke za reprodukciju. Imati pravo na prekid trudnoće znači imati kontrolu nad sposobnošću sopstvenog tela.
Nema te žene koja bi umesto u frizerski salon ili u biblioteku radije skoknula na kiretažu. Ako pravo na abortus ne postoji, ako se ukine, kiretaža neće nestati. Samo će umesto hirurške postati, ponovo, ko-zna-kakva procedura u ko-zna-kakvim uslovima. Za one koje će to sebi moći da priušte, ostaće hirurški zahvat koji se obavlja u drugoj zemlji u kojoj je pobačaj (i dalje) zakonit. Ukidanjem prava na abortus ljudski život neće biti ništa svetiji no što je danas, ili što je bio juče. Samo će jedan deo čovečanstva biti vraćen unazad, u vreme kada su žene bile manjkavi ljudi i kada je njihovo telo, umesto da se zbilja vrednuje kao ono koje daje život, bilo puki relej, sud koji ne služi ničemu drugom do da se u njega nešto ulije i iz njega nešto izlije.
Sloboda odlučivanja o rađanju u Srbiji je zagarantovana Ustavom, prema kom “svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece”.
Takođe, Zakon o postupku prekida trudnoće uređuje uslove za ovu intervenciju, tako da je prekid trudnoće na zahtev pacijentkinje legalan do 10. nedelje trudnoće.
Htedoh zapravo reći: Dragi Amerikanci, možete slobodno da svratite u Srbiju na kurs o demokratiji iz oblasti ljudskih prava, a postoje i druge teme u kojima bismo mogli da vam izađemo u susret i naučimo vas šta je to istinska demokratija. Ukoliko, naravno, niste sujetni i ukoliko ne smatrate da je vaša batina jedino legalno sredstvo za isterivanje pravde.
28. jun