Izjavom da se samoopredeljenje i nezavisnost Donjecke i Luganske narodne republike temelje na kosovskom presedanu, predsednik Rusije Vladimir Putin je izazvao veliku pometnju. I komentare prijetelja i neprijatelja sa svih strana. Naime, on je na sastanku sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Antoniom Guterešom izjavio da su samoproglašene republike postale nezavisne po analogiji sa odlukom Medjunarodnog suda pravde o situaciji na Kosovu, koju su, kako je rekao, svi podržali.
Na scenu su stupili prevodioci i tumači Putinovih reči.“Faktički Putin je izjavio da on priznaje samostalnost i nezavisnost Kosova i sve šta je Kosovo sa svojim sponzorima za to učinilo”, rekao je Srećko Đukić, bivši ambasador u Minsku i član Foruma za medjunarodne odnose.
Hrvati su reči Srećka Đukića dočekali ko ozebo sunce. Batalili da čiste svoje dvorište i po starom dobrom hrvatskom običaju, krenuli odmah da pometu srpsko.
„Putin zapravo priznaje neovisnost Kosova i sve što je Kosovo kasnije napravilo zajedno sa svojim simpatizerima. Treba dodati da se Moskva pozvala na kosovski presedan iz 2008. godine, kada su Južna Osetija I Abhazija proglasile neovisnost i kada ih je Moskva isto tako priznala. Moskva je, izgleda, napravila odlučujući korak i time što su priznali Kosovo zasigurno olakšavaju situaciju Zapadu“, dodao je Đukić, a hrvatski predsednik Zoran Milanović prihvatio oberučke uz buran aplauz. Uz aplauz je sasvim “diskretno” dodao da srpski mediji besne šokirani izjavom.
Srpski mediji, doduše, elaboriraju na ovu temu u zavisnosti od ugla gledanja. „Putin zaboravio Srbe i Kosovo“ – piše Blic. „Svetski sukob preko naših leđa: Putin igra na Kosovo“ – naslov je u Informeru. „Zar ovako braćo Rusi“ – može se pročitati u Telegrafu.
“Kako će ovo utjecati na srpske stavove prema Rusiji, ali i prema potencijalnom pitanju pristupanja Europskoj uniji, tek ćemo vidjeti“ – sekiraju se braća Hrvati. A mi se sekiramo što se oni sekiraju, pored toliko svojih muka. Sve poskupelo, gasa neće biti, plate „otesnele“, svašta nešto – ali oni, onako brižno, vode računa o nama i Kosovu. Kakvi carevi, valja im se zahvaliti.
Pre dva dana oglasio se i ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko. Redno je da i on nešto kaže na sva olajavanja okolo, i izvlačenja priče iz konteksta. Valjda je on taj ko govori u ime Rusije, a ne Đukić i Milanović. A ruski ambasador je rekao da Moskva neće priznati takozvano Kosovo i da će ostati dosledna svojoj politici. Kosovo ne treba dovoditi u vezu sa Donjeckom i Luganskom republikom, naglasio je.
„Jednostrano i nelegitimno proglašenje nezavisnosti u vezu sa otcepljenjem Donbasa usledilo je jer su se građani Donjecke i Luganske republike na referendumu izjasnili za otcepljenje od Ukrajine, što sa Kosovom nije slučaj. Kosovo ostaje presedan u međunarodnom pravu“ – dodao je Bocan-Harčenko. Insistiranje Vašingtona i Evropske unije da Beograd uvede sankcije Rusiji, nazvao je neverovatnim pritiskom i neprijateljskim ponašanjem zapada prema Srbiji.
Ma kakav pritisak i neprijateljsko ponašanje? To što je baš tada pomoćnica državnog sekretara SAD za Evropu i Aziju Karen Donfrid razgovarala s predsednikom Vučićem, je sasvim slučajno. Bila žena u prijateljskoj poseti Prištini, pa ajd kad se tu našla da navrati i u komšiluk. Razgovor se vodio po sistemu „ko kiša oko Kragujevca“, ali je ostavio repove iza sebe. Mislim, Karen je ostavila trag – „diskretno“ sugerišući Srbiji šta bi trebalo da uradi, jer ako ne uradi, onda…….pa ne znam šta onda, to nije rekla. Čitajte između redova, diplomatski jezik je to. Istakla je da se SAD snažno zalažu da čitav region Zapadnog Balkana uđe u Evropsku uniju i ponovila da je to jedan od prioriteta američke spoljne politike prema regionu.
Kako je lepo što Amerika brine, i zalaže se za nas, iako nema veze sa Evropom, ponajmanje sa jednom malom Srbijom u toj Evropi. A, ipak, joj stalo. Cenimo brigu SAD. Nije mala stvar da se tako velika zemlja zalaže za nas ovako majušne. Iskreno – mi bismo voleli da se toliko ne sekira, i da nas mane. Lakše bi bilo i njoj i nama. Mi smo uviđavan narod, ne volimo svojim brigama da opterećujemo druge.
Eto, molimo Ameriku da nam više ne pomaže. Ponekad ta njena pomoć, makar bila i milosrdna, boli. A mi bismo da ovoga puta iz priče izađemo bez posledica po naše zdravlje. Zato molba svima – ne pomažite nam više, snaći ćemo se već nekako.
30. april
