Madlen Olbrajt češka imigrantknja koja je postala prva državna sekretarka u istoriji SAD, umrla je u 84 godini. Za vreme NATO bombardovanja SRJ 1999. godine, Olbrajt je bila na ovoj funkciji.
Njenu smrt od raka potvrdio je portparol Stejt departmenta. Ovako glasi oficijelna vest o smrti gospođe na visokoj državnoj funkciji, za kojom niko nije zažalio. Osim familije, pretpostavljam.
A neoficijelna vest bi glasila: Madlen Olbrajt, američki državni sekretar, ideolog bombardovanja Beograda. Umrla je j uoči godišnjice svojih balkanskih ostvarenja. Kakva ironija sudbine.
Olbrajtova je sve napore uložila, što bi se reklo dala sve od sebe, da natera Klintonovu administraciju da interveniše kako bi, govorila je, zaustavila etničko čišćenje na Kosovu koje sprovodi srpski režim Slobodana Miloševića.
Neki kritičari su potom NATO bombardovanje nazvali „rat Madlen Olbrajt“.
„Preuzimam punu odgovornost… jer sam verovala da je neophodno da ne stojimo po strani i samo gledamo šta Milošević planira da uradi. Nismo mogli samo da posmatramo kako se čine zločini protiv čovečnosti“, rekla je tada.
A kako se u životu ništa slučajno ne dešava – dotična gospođa je preminula baš na dan kada je doneta odluka o bombardovanju SR Jugoslavije. Ima Boga, kako kaže naš narod.
Nekadašnji američki predsednik Barak Obama je Olbrajtovu 2012. odlikovao Predsedničkom medaljom slobode – najvišom nagradom dostupnom civilu – za njen rad na Balkanu.
Među onima koji su joj odali počast posle objave njene smrti bio je i sadašnji generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji je rekao da je Olbrajt „bila sila slobode“.
Bivši američki predsednik Džordž Buš rekao je da je Olbrajt „iz sopstvene sudbine shvatila važnost slobodnih društava za mir u svetu“.
Britanska ministarka spoljnih poslova Liz Trus napisala je na Tviteru da svet „treba da stoji iza“ vrednosti Madlen Olbrajt „više nego ikad“. Ovde bi trebalo da usledi aplauz za sve njoj slične, od kojih pojedinci i danas, očigledno je, nastavljaju njena “svetla dela”.
Tokom Drugog svetskog rata Madlen Olbrajt je jedno vreme bila u izbeglištvu u Srbiji o čemu nećemo – sramota nas je.
Ima bogatu biografiju, ali nas je baš briga šta je sve u životu učila i radila, koliko je jezika govorila, nas zanima samo njena politička karijera u kojoj je igrala presudnu ulogu za bombardovanje naše zemlje punih 78 dana.
Zalagala se za agresiju ne samo oko Kosova, već i u sukobu Hrvatske i Srbije 1995. O tome svedoče i poverljiva američka dokumenta sa kojih je nedavno skinuta oznaka tajnosti, iz perioda nekoliko meseci pre nego što se došlo do sporazuma u Dejtonu 1995. Godine
U toku svog mandata tražila je i da se nikako ne odustane od Tribunala u Hagu, jer “žrtve zverstva zaslužuju pravdu”. U jednom od dokumenata, od 25. maja 1995. godine, ona piše tadašnjem američkom zvaniniku Toniju Lejku i zalaže se za da SAD ne odustane od toga da skidanje spoljnih sankcija Srbiji, to jest zabrane zaduživanja u MMF-u, bude povezano sa saradnjom sa Tribunalom u Hagu.
Prećutno je dala dozvolu za trgovinu ljudskim, pardon srpskim organima.
Na Kosovu joj je podignut spomenik za ubistva Srba. Svečanom otvaranju prisustvovao je Hašim Tači, tada predsednik.
I da ne mislite da je ona sve to za džaba radila. Ispostavilo se da je bombardovanje i otrovnu diplomatiju kasnije dobro
naplatila. Praški portal “Parlamentarni list” pisao je pre par godina da se Olbrajtova vodila isključivo ličnim razlozima u svom zalaganju za bombardovanje SRJ 1999 godine, kao i za stvaranje tzv. nezavisnog Kosova. Objavili su da je zahvaljujući svojim bliskim vezama sa liderima terorističke OVK, pre svega sa Hašimim Tačijem, posle dolaska međunarodne uprave na Kosovo i Metohiju, privatizovala kosovsku telefonsku kompaniju “Ipko”, a koju je njena kompanija kasnije prodala slovenačkom operateru “Telekom Slovenija”.
Normalan čovek ne može da se odluči šta je u njenom ponašanju više za osudu. Lični razlozi – koji su ubili jedan narod, ili iščašena ideologija, kojom se je rukovodila. Šta god odabereš, rezultat je zlo. A sada bi, kako Bog nalaže, trebalo da je žalimo.
Izvinite, ako vas nerviram, ali sam prosto imala potrebu da napišem in memoriam gospođi Madlen Olbrajt. Zato što, kada čovek umre, po delima se pamti. Neki po delima, neki po nedelima. Šteta što kod nje ne može da se izgovori ona stereotipna rečenica: dobar beše. I niko ništa ne reče dobro posle vesti o smrti Madlen Olbrajt. Tužno za čoveka koji je gostovao na ovom svetu. laka joj zemlja, ako može da joj bude laka, i neka uživa na mestu koje joj po zaslugama pripada.
25. mart
