Pažnja čitavog sveta usmerena je u poslednje tri nedelje prema Ukrajini. I dešavanjima u toj zemlji. Tumači ko kako hoće, kako razumeva ili nerazumeva, ili sa stanovišta nekih interesa i vajde od tumačenja, kakvo god ono bilo. Zaboravili smo sebe i patnje koje smo imali, i koje ćemo moguće je tek imati.
Da podsetim one koji su zaboravili – 17 marta pre tačno 18 godina na Kosovu i Metohiji počelo je dvodnevno nasilje Albanaca nad Srbima. U neredima, nazvanim „martovski pogrom“, ubijeno je najmanje 19 osoba, a povređeno je oko hiljadu. Proterano je oko 4.000 Srba, uništeno 800 srpskih kuća i zapaljeno 35 verskih objekata. Iako istraga nikada nije stigla do organizatora, iz međunarodnih misija već godinama nema ni glasa o eventualnim novim detaljima.
Povod za pogrom bilo je naopako tumačenje nesreće u kojoj su stradala tri albanska dečaka. Iako su zvaničnici Unmika negirali bilo kakvu vezu Srba sa tom tragedijom, albanski mediji, citirajući zapaljive izjave političara, odigrali su ulogu okidača u događajima koji su usledili.
E, to “naopako tumačenje” je tada, a i mnogo puta do sada, pojelo mnoge živote i pravilo priče, koje su uzrokovale sukobe, ratove i pogrome.To naopako tumačenje diktirano iz jednog centra, uz istovremenu zabranu bilo kakvih drugih tumačenja. Mediji su tada, a i danas najmoćnije oružje na svetu, samo što se svi pred tom činjenicom prave blesavi.
Tadašnji portparol policije Unmika Derek Čepel je u prvim reakcijama po izbijanju nasilja, demantovao da su albanski dečaci nastradali bežeći od Srba. Međutim, čelnik lokalne podružnice kosovskog Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda Halit Barani, događaj opisuje kao “napad srpskih bandita”, što je izazvalo bes među kosovskim Albancima. I znamo šta je posle toga bilo.
Istovremeno, pokrenuta je serija političkih događaja, poput izveštaja specijalnog izaslanika šefa Ujedinjenih nacija Kaja Ejdea i opservacija zapadnih zvaničnika da je nerešen status bio jedan od ključnih pokretača nemira, što je četiri godine kasnije korišćeno kao jedno od objašnjenja za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.
Sergej Lavrov je ovih dana, komentarišući situaciju u Ukrajini, podsetio na reči koje je svojevremeno izgovorio Slobodan Milošević. “Srbija je samo proba, eksperiment za ono što će se dogoditi Rusiji”.
Veliki “svetski projekat” traje, pred našim očima, samo što običan svet još uvek ne razume suštinu stvari. Razmišljanja sežu tek do nivoa: “strašno, ljudi ginu, beže iz svoje zemlje” ili “nadrljali smo, sada će sve da poskupi”. Sasvim je razumljivo da običan čovek ne shvata šta nam se događa, i šta nam se svih ovih godina unazad događalo.
Sećam se da mi je u jednoj emisiji, pre više od 20 godina, prof dr Ljubiša Mitrović sa Filozofskog fakulteta u Nišu, predočio opasnosti koje nas čekaju usled procesa globalizacije. Priznajem, nisam ga baš najbolje razumela, ali sam zapamtila i uvek ga se u ovakvim trenucima setim.
A projekat se odvija pred našim očima. Oni koji vuku konce i drže ih u rukama, imaju specijalne zadatke. Mi, marionete, skakućemo gore dole, kako se konci povuku. I mislimo da smo mnogo pametni.
Kako će se projekat završiti, sam Bog zna. Imamo, međutim, priliku da ovih dana gledamo povampirene sluge, koji se javljaju i kada ih gazda ne proziva. Čisto da se daju do znanja, ko Pera pisar.
Povampirili se i Albanci na Kosovu. Da podsete svoje gazde da su tu, i na usluzi. Pa, onako rekreativno, ponovo prave džumbus na Kosovu i Metohiji, gde kosovski specijalci maltretiraju Srbe.
Politika “naopakog tumačenja”, kojom se služe svetski politički manipulanti je, barem do sada, davala odlične rezultate. Hoće li i ubuduće, videćemo. Daj Bože da joj je ovo poslednji put.
18. mart
