Biti, ili ne biti dobro informisan – pitanje je sad. Ako nisi dobro informisan, onda si van sveta, neću da kažem glup. Ako si dobro informisan, onda si svakodnevno zabrinut i brineš tuđe brige. Brineš o stvarima, na koje ne možeš da utičeš. A najgore od svega je kada si poluinformisan, pa znaš poluistine, koje su gore od laži.
Mi smo tu negde, u polju poluinformisanosti. Trudimo se i hoćemo sve da znamo, ali se mnogo ne udubljujemo, pa mu dođe gore nego da smo neinformisani.
Zašto ovo ja sada govorim? Zato što smo u prilici da nam se informacija serviraju na sve moguće načine. Hvala Bogu imamo medija za izvoz, a društvene mreže obožavamo, zato što tu začas i na jednostavan način dolazimo do informacija. Nije nas uopšte briga ko je šta rekao, važno je da je rekao. Upijamo ko sunđer, i širimo dalje. Uključujemo se u komentarisanje, i pravimo podlogu za dalje širenje laži. A samim tim i stvaranje atmosfere, koja kvari živote svih nas.
Kljukanje informacijama o koroni dve godine unazad dovelo je do prezasićenosti naših mozgova i o tome smo batalili da razmišljamo. Do te mere nas nije briga, da nas čak i broj preminulih više ne tangira. Nekada smo brojali novozaražene, one na respiratorima, a preminuli su nam stvarali haos u glavi. Sada jok. Ko da se to nas ne tiče, već tamo nekog, ko nema veze s nama.
Izbori! E, to je već nešto novo sa čim ćemo se zabavljati sve do 3 aprila. Do te mere ćemo se zabavljati, da na kraju nećemo znati koga da zaokružimo na listiću, osim onog za koga pouzdano znamo ko je i šta je. Ne udubljujemo se mi u suštinu, rekoh. A i kako da se udubljuješ kada je stranačka šarolikost tolika, da ni najinformisaniji i upućeni u političku stvarnost, ne mogu da je pokapiraju. Znaš jedino ko je SNS, ko je na čelu SNS-a, znaš hoćeš li ga ili nećeš, ali ne znaš koga hoćeš, ako njega nećeš.
Zato što nikada nismo želeli da znamo činjenice i pojedinosti o svakome, da bismo razumno mogli da donesemo odluku. Poješće nam živote poluinformisanost. Prosto se, godinama unazad, ponašamo ko guske u magli.
Evo, sada se bavimo i Ukrajinom. I tu nam je znanje na istom nivou. Podelili smo se na one koji vole Putina, i na one koji vole Ameriku. Sve ostalo nas ne zanima. Na kraju balade će se Rusi i Amerikanci rukovati za nekim pregovaračkim stolom, a mi ćemo biti zadovoljni ili nezadovoljni, u zavisnosti od toga jesu li pobedili naši ili njihovi. O ljudima koji će izgubiti svoje domove i najbliže, niko i ne razmišlja. Kao što i o nama nije, kada su nas bombardovali. Pa se sada rukujemo.
Neinformisanost nije vrlina, da se razumemo. Ali je zaštita od stresa, brige i nepotrebne sekiracije. Iz prostog razloga što ni na šta ne možemo da utičemo lično, niti šta sami možemo da promenimo.
„Daj mi Bože snage da izdržim ono što ppromeniti ne mogu, daj mi hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da raspoznam to dvoje“ – govorio je Episkop Nikolaj Velimirovič. I mnogo je pametno govorio.
Zato kažem – dobro je što danas imamo obilje informacija i možemo sve da znamo i sve da nam bude blisko. A da li je? Nije, zato što nismo mudri da informacije prosejemo kroz sito, i uzmemo one, nama od koristi. A da sve ostale pustimo niz vodu.
Čini mi se da su naši preci mnogo mirnije i bolje živeli sa nekoliko važnih informacija i mudrosti u glavi. Koje su se prenosile s kolena na koleno. I nije im bilo loše. Život im je bio mirniji. A mi? Mi danas sve znamo, i ništa ne znamo. A kakav nam je život, jedan jedini koji imamo, to se vidi na svakom koraku.
28. februar
