Po svemu sudeći svi pametni i trezveni ljudi su prinuđeni da podignu belu zastavu pred navalom neukusa. Koliko god se batrgali i hvatali u koštac sa onim što nam se danas događa u medijima i kulturnom životu uopšte, ne možemo da pobedimo. Neukus i obezvređene vrednosti su jače, jače su zbog toga što su tu pare, a tamo gde su pare, tamo je sve. Pa neka mi neko samo još jednom kaže da pare nisu važne.
Vlasnik i produkcija Pinka najavljuju ukidanje Zadruge. Ja da presvisnem od sreće, misleći da nam je došlo u glavu, ali ćorak. Jedno odjavljuju, drugo najavljuju. Od septembra se uvodi novi rijaliti šou. U njemu će učestvovati ljudi sa imenom i prezimrenom. Oni koji nešto imaju iza sebe, sa karijerom…Dakle ovi postojeći nisu imali ime i prezime, nikada se ničim nisu bavili, a za karijeru u životu nisu ni čuli da postoji. Ali su zato trovali živote građana za sve pare. Pa će septembra u rijaliti da uđu, pretpostavljam, i likovi koje smo, moguće je iz nekih razloga i poštovali, misleći da su neko i nešto. Epa, oni će dobiti šansu da postanu neko i nešto u rijalitiju. Auuuuu, rekoh li ja to šansa?
Jedva čekam da vidim kako će izgledati to prodavanje za pare. Neću da upotrebim reč koja mi je na vrhu jezika, a rado bih. Mada, čuh pre neki dan od jednog uglednog režisera da su njegove kolege već poduže vreme uključene u pisanje scenarija za rijaliti šou. Te stoga nemojte da mislite da je ono glupiranje u Zadruzi, spontano glupiranje. Za sve to postoji scenario koji su pisali režiseri sa imenom. Shvatili ljudi da od Gospođe ministarke i Zone Zamfirove nema leba, pa zasukali rukave da udovolje narodu. I sebi, razume se, jer se džepovi tako lakše pune.
Dobro, znam da rijaliti programi odavno postoje svuda u svetu. Da su televizijski žanr koji prikazuje realne scene iz života ljudi: njihove običaje, ponašanje, stavove, oblačenje. Znam da njihovu suštinu predstavlja voajerizam gledalaca, egzibicionizam učesnika i njihova međusobna interakcija. Čovek voli da vidi nekog sličnog sebi u televizoru. Pa se nešto mislim – bože mili, nije valjda ovolika masa ljudi slična ovima u Zadruzi. Izgleda da jeste.
Pitam se, onako za sebe: jesu li rijaliti programi moderne gladijatorske igre, jesu li realna ili bezopasna zabava, možda su šansa za afirmaciju talenta i kreativnosti (kuku, koji talenat i kreativnost), ili su pak lek za smirenje bola pojedinaca od stresa?
Neki teoretičari smatraju da su ovakvi programi odraz demokratije i slobode medija, a drugi da je to jedan od oblika manipulacije ljudima od strane nekih društvenih grupa.
Ako je to sloboda medija, onda neću da budem slobodna. Ako je to odraz demokraatije, glasam protiv demokratije, pa mislite o meni šta god hoćete.
Stalno nam se nabacuje teza da svuda u svetu postoje takvi programi. Pa nismo mi sisali vesla, postoje – ali se vodi računa o bezbednosti učesnika, kao i o tome kakav se sadržaj emituje. A mi, kako nas je Bog dao, uvek moramo da budemo mimo sveta. Kod nas u Srbiji se emituju sadržaji – prvo na regularnim kanalima koji su svima dostupni, a drugo prepuni nasilja, golotinje, seksa, vređanja i psiholoških slomova pojedinih učesnika. I, kakva je korist od toga? Usvajanje pogrešnih vrednosti i obrazaca ponašanja, eto to nam je korist.
Niko, bre, da se pozabavi time. Niko da kaže ovo može, a ovo ne može. Niko da se zamisli nad budućnošću dece koja će izrasti u retardirane stvorove. Ako već nisu.
„Spasa nam nema, propasti nećemo“ – čuh od nekoga. Ma nećemo propasti, nećemo, ali ćemo biti nacija, kojoj je pošlo za rukom da sama od zdravog tkiva napravi bolesno. I da posle sa nama radi ko šta hoće, jer ni mozga nećemo imati.
09. februar
