Ko nije poludeo u protekle dve godine, taj stvarno nije normalan. Primenljiva krilatica za naše prilike u potpunosti. Korona nas je izula iz cipela, a očekivanja i nade da će se sve završiti uskoro, polako blede. Kako da se završi kad malo malo, pa eto ti ga novi soj korone. Familija koronaša odlučila da porobi svet. I bogami, dobro joj ide. Bar da liče jedan na drugog, pa da koristimo stečeno iskustvo, a ono jok. Ovaj opasan za pluća, onaj blag ali se brže širi, neki treći oblik udara na srce, a ako se još i udruže, dođi Bože da se krstiš. Odnosno prekrsti se i pomoli Svetog Petra da te zaboravi još koje vreme. Baš ti se i ne mili da ideš kod njega pored toliko nedovršenih poslova, i nepreživljenih trenutaka.
Sve je veći broj ljudi koji padaju u depresiju, slušam jutros na nekom jutarnjem programu. Kako bre da ne padaju kad nemaju život. Pa ako se uzme u obzir da i pre toga većina nije imala nikakav život, na to nikakav dodaj još ovu koronu koja im uzima sitne radosti koje su ih držale u životu, pa onda vidi kako im je. Faza za pred bešenje.
Nije ti dobro, odeš u kovid ambulantu (jer se u privatnoj laboratoriji ne važi), tamo čekaš pet šest sati, pa ako nisi imao koronu, garant se kući vraćaš sa njom. A o živcima neću ni da pričam. Svima nama otišli u aut. Ako ne odeš na testiranje, nemaš pojma šta te je snašlo. Šta od lekova da piješ, kako da se ponašaš. Ako odeš. Svejedno nisi u nekoj prednosti. Zato što doktori nisu od naročite vajde, pošto te pitaju „Hoćeš li da piješ ovaj kineski lek protiv korone ili nećeš“? „Neću“ odgovaraš, a on kaže „dobro“. I šta dalje? Pa ništa, čekaš da vidiš šta će te snaći. U svakom slučaju doktor neće biti kriv ako završiš na respiratoru ili daleko bilo umreš. Bio si neodgovoran, sam si kriv.
Da ne govorimo o tome što je korona jedina bolest u žiži interesovanja medicine. Sve ostale bolesti su na čekanju. Hronične i teške bolesti, posebno kod starijih, su na čekanju. Da prođe korona. I karcinom je na čekanju. Bože, da mi je to neko pričao pre dve godine, ne bih verovala. Znam ja sada da će lekari reći da to nije tačno, žao mi je, život ih demantuje.
S druge pak strane i ljudi zaziru da odu kod lekara. Da se tamo ne zaraze, pa šta će onda. Još jedna muka na postojeću muku. Sve u svemu, saterani smo u ćošak, pri čemu uopšte ne želim da govorim o normalnom životu svakog čoveka koji podrazumeva i putovanja, i odlazak u inostranstvo i odmor. Kurs treba da završiš kako bi ukapirao ko šta traži, šta može a šta ne može, jer je kod svake zemlje drugačije i svakog bogovetnog jutra drugačije. Kreneš na put i dok putuješ Vlada neke tamo zemlje donela novu odluku, pa nadrljaš na granici.
Ljudi odlažu venčanja za neka bolja vremena, rođendane slave sirotinjski, kućna porodična druženja su zaboravljena, telefon je jedina kopča sa svetom.
U školu se ne ide normalno, ustvari ide se po preporukama Školskog tima, pa škole čekaju petak da im ministtar kaže kako će i šta će naredne nedelje. Raspust može ovako, a možda bi trebalo i onako.
Razumete li vi o čemu ja pričam? Pa pričam o uzrocima depresije koja nas je zahvatila. Laik sam, ali lekari stalno ponavljaju da kod svake bolesti treba pronaći uzrok i ukloniti ga, kako se bolest ne bi dalje razvijala. E sad, kako mi da uklonimo uzrok? Nikako, jer je uzrok korona, a korona stvara sve preduslove da mi budemo bolesni . Od čega? Pa od depresije, koronu smo počeli lagano da guramo u stranu. Dojadila nam i shvatili smo da u toj priči ništa ne zavisi od nas. Zavisi od drugih, a mi možemo samo da razmišljamo od čega bismo radije umrli. Od korone ili od depresije. Ako je to izbor, izem ti izbor. I život koji ti ga nudi.
08. februar
