Ode i ovaj najgori mesec u godini. Razvukosmo ga nekako, pokrpismo ga, potrošismo sve pare koje smo imali, a i koje nismo, dobauljasmo do februara da nam svane ako može.
A bilo je lepo, nije da nije. Posebno na početku meseca kada smo se gostili i prejedali, kada smo se veselili ko da imamo povoda za veselje, kada smo se trudili da živimo kao normalni ljudi. U duši nam baš i nije sve bilo potaman, ali na društvenim mrežama smo bili carevi. Sve je tamo prštalo od sreće i zadovoljstva, od lepih želja i nadanja, od nekakvog glamura koji postoji samo na fotografiji i nigde više, od srca ispunjenih ljubavlju i želja satkanih ni od čega.
Pogledaš kroz prozor, a tamo život uopšte ne izgleda kao na društvenim mrežama.
Pada kiša – a mi bismo da vidimo sneg, natmurilo se – a mi bismo da nam svane, početak je nečega – a kao da je kraj, pa jedva čekamo da se završi. I završi se hvala Bogu, do sledeće prilike. Do naredne godine koja će nam, hteli mi to ili ne, darivati januar satkan od lepih i onih drugih stvari.
Šta ćemo sada kada smo završili sa onim „Srećna ti Nova godina“, „Mir Božiji, Hristos se rodi“, „Vaistinu se rodi“…….i sve začinjeno sa mali milion lepih želja i sreće koju jedni drugima želimo. Očas se sve završi, a mi ostadosmo prilično neispunjeni, praznih džepova i suočeni sa još mnogo dana do kraja godine , u kojima ćemo se snalaziti kako znamo i umemo i iskijavati naše opuštanje i pokušaj da odglumimo sreću. U kojima ćemo živeti evocirajući uspomene na lepe želje i nadanja.
Nije ovo tmurno razmišljanje, taman posla. Ovo je samo realan presek stanja u kome se nađemo s početka svake godine. Zbunjeni i razočarani ovom Novom godinom koja nam, kao nova, od samog starta ništa novo ne nudi. Plus ova nesrećnica korona, koja nas je ujašila, i ne da nam da dišemo. Plus prognoze „struke“ da, ukoliko nismo u međuvremenu bili dobri, svašta u nastavku može da nas snađe. Plus vakcine koje ne znamo da li da primamo, ili ne primamo. Zbunjuje nas svakodnevica, ispunjena sa milion sitnica, nama uglavnom neprijatnih.
Bilo je i boljih dana, reći će mnogi, koji se boljih dana sećaju. Bilo ih je baš dobrih i veselih, kada se sreća nije glumila, već živela. Kada nije bilo društvenih mreža na kojima si drugima pokazivao da si srećan, već si svoju sreću delio sa najbližima i osećao je u srcu. I kada nisi razmišljajo o tome da je početak godine i da se godina ne sastoji samo od januara, već ima još 11 meseci koje valja nečim ispuniti i u njima ponešto i uraditi, ako hoćemo da nam se želje s početka godine ostvare. Ili, makar deo njih. Bilo je boljih dana u kojima su praznici stvarno bili praznici, a život zadovoljstvo, nekome manje, a nekome više – ali zadovoljstvo.
„Čeka nas teška godina u kojoj moramo…….“, obično čujemo početkom svake godine. I čeka nas, to je činjenica. Sve nas zajedno i svakog ponaosob. Ona nas čeka, a nama se više nikuda ne ide, i baš nas briga što ona čeka. Neka čeka, i mi čekamo mnogo godina, pa ništa. Čekamo svaku novu da nas iznenadi, i ništa. Načekali smo se , vala, za sve pare. Više ništa nećemo da čekamo.
Znači li to da treba još na početku godine da pocrkamo i odustanemo od svakog pokušaja da idemo dalje? Naravno da ne znači. I naravno da znači da svaki atom snage, koji čuči u nama, treba da bude upotrebljen kao gorivo na tom putu. Ne zato što smo mi toliko jaki, pa svetu hoćemo da pokažemo našu snagu, već zato što drugačije ne može i nije dopušteno.
A možemo li? Pa moramo, šta drugo da vam kažem. Moramo zato što nas niko i ne pita možemo li, i zato što nikoga neće biti briga ako potonemo ili padnemo. Zaboraviće nas koliko sutra, a u sećanju mnogih ćemo ostati kukavice.
„ Posle kiše dolazi sunce“ – kaže stara izreka. Vala se načekasmo tog sunca, ko mala deca. Stići će ono, ne brinite. Kad tad će stići. Bitno je da se volja ne izgubi na samom startu.
A mi jesmo na startu. Na startu neke nove 2022 godine u kojoj će neki promeniti svoje živote, a neki i neće. Stvar je u nekima, ne u životu. Pošto januar, mesec koji uopšte lično ne volim, ode – ajmo da se „opravljamo“ na posao, pa da onaj naredni učinimo makar podnošljivijim, ako ne i boljim. Ako nešto hoćeš da promeniš, valja početi na vreme. Eto, ja ću već sutra – 1 vog februara, a vi kako hoćete. Pa kad se naredne godine opet sretnemo, da ne kukamo, već da se imamo čime i pohvaliti.
31. januar
