“Ja se ipak nadam da Aleksandar Vučić ima pred očima Čaušeskov kraj i da će se povući bez krvi” – rekao je Goran Marković, reditelj i ugledni građanin zemlje Srbije. Ko bi mogao i da pretpostavi da “ugledni” građani koriste ovakav vokabular. Šta god mislio Goran Marković, on je rekao nešto, što je neprimereno čoveku njegovog ranga. Barem se meni tako čini, i barem ja mislim da ljudi, poput njega, treba da imaju nekakvo dostojanstvo, ako hoće i dalje da budu ugledni među svojim građanima. Ako se neko i pridružuje njegovom mišljenju, valja imati na umu da su ti neki mala manjina. Ne zato što su svi Vučićeve pristalice, već zato što normalan čovek sebi ne sme da dopusti takve ispade.
Svako, ko je rešio da pobedi Vučića, treba da mu stane na crtu. Da ga pobedi – radom, argumentima, učinjenim delima, a ne mržnjom. Jer mržnja rađa novu mržnju, a to nikako nije dobro. A mrzitelji se polako ujedinjuju oko jedne ideje: da nestane Aleksandar Vučić. Pa dobro, neka nestane, ali mora li metkom da mu presudiš kraj? Ako nisi kadra da se sa njim boriš, nisi kadra da izađeš na megdan, pa ga časno i pošteno oboriš na pod, što uopšte ulaziš u igru? Nije li ti jasno da, ulazeći u ovakvu igru, gubiš unapred. Prilično jadno i bedno, kao kada ti neko zarije nož u leđa. Ti gotov, a on kao pobedio. Ma đavola je pobedio, Pirova pobeda je to. Samo što u ovom slučaju baš i ne verujem da je Vučić toliko lud, da leđa ne drži stalno uza zid. Uvežbao je on već ovu sportsku, ili vojnu discipline, te mu – pored argumenata – i ona služi da se zaštiti od “hrabrih političkih junaka”.
A Goran Marković je sam sebe svrstao u političare, otisnuvši se iz kulturnjačkih voda u političke, koje mu baš i nisu sasvim poznate. Nego, da proba, pa ako upali, upalilo je. Ako ne upali, ode Goran ko da ga nije ni bilo. A Vučić, svejedno, ostade.
“Vučiću, ne možemo da te pobedimo na izborima, pa ćemo da te streljamo”- je li to program opozicionarske elite u Srbiji? Ako jeste, onda je tužno. I jadno. I bedno. Jer, o odlasku Vučića ne odlučuju mrzitelji, već građani Srbije. Pa ako je većina građana Srbije poludela, jer je na strani Vučića, a mala, malecna manjina pametna, onda sa nama nešto nije u redu. Mora da smo kolektivno za ludnicu. Znam da bi se sada oni složili sa ovom konstatacijom, oko kolektivne ludnice mislim, ali na žalost – to ne pije vodu.
Žao mi je samo što isti film moram, kao novinar, da gledam više puta. Dojadilo mi još dok sam ga gledala u vreme Miloševića, kada su pristizale slične pretnje “Gotov je” i slično, kada je Milošević okarakterisan kao crni đavo, kada mu se lepilo sve i svašta, i uspelo u naumu. On je, ne kao Čaušesku, streljan, ali je svejedno streljan od svog naroda. Pardon, dela svog naroda. Jer da nije bilo tog dela njegovog naroda, on ne bi otišao u Hag, a da nije otišao u Hag, ne bi ni bio mrtav.
Neki takav ili sličan scenario priželjkuju i za Vučića. Ali, zaslepljeni mržnjom, ne vide da Vučić nije u istoj poziciji u kojoj je bio Milošević. Njega međunarodna zajednica, ne da ne mrzi, već ga neki dižu u nebesa. I kako sada da ga ocrniš i od njih tražiš pomoć za rušenje, kada te i ne vide na političkoj mapi, a još manje imaju kandidata koji bi seo na Vučićevo mesto. Prosto ova, uvežbana metodologija rada, više ne pali. Zastarela i izanđala se. Nešto bi novo opozicija trebalo da smisli. Ali, ne streljanje. Aman, pa ovo je 21 vek. Nećemo valjda da spaljujemo veštice na lomači.
Dok se opozicija ne doseti kako bi mogla da uništi Vučića, mogli bi barem srpski viđeni ljudi da ćute i ne trče pred rudu sa ludim izjavama, jer ispadaju otužno smešni. Koga mogu da uplaše ćorcima. Čak I izgovorene reči su ćorci. Što je, meni, mnogo jadno, imajući u vidu da smo neke od njih koliko do juče dizali u nebesa. Šta ti znači izgovorena reč? Ubojitija je od metka. Samo što ima efekat bumeranga. Ubija tebe, a ne tvog protivnika.
19.decembar
