Tipičan Srbin više voli letnji od zimskog odmora, radije će razgovarati telefonom nego slati poruke prijateljima, radije će provesti Novu godinu i Božić kod kuće sa porodicom nego da putuje za vreme praznika i češće koristi ćirilično od latiničnog pisma, pokazuju neka istraživanja.
E, kad smo već kod praznika, a oni pristižu u neograničenim količinama, pripreme već počinju. Slede brojne slave i proslave, Nova godina i koješta još, ali sve odiše svečanom atmosferom, obiljem hrane koja podrazumeva prejedanje i pića razume se, lenstvovanja i nerada, kao i gošćevanja po želji, ali prinudi.
Ne kažem slučajno prinudi, zato što mnogi od nas pojedine slave i proslave prihvataju reda radi, i zato što je običaj, a ima naravno i onih koji u svemu tome uživaju. Za slavu imaš slobodan dan na poslu, za praznik ne radiš nekoliko dana, pa kada tome dodaš i prethodne pripreme i potonje odmaranje od slave, puna kapa džabolebarenja. Bar da je za vajdu, a ono i nije Bog zna šta. Poremetiš metabolizam, šećer i pritisak ti skoče, a to što se potroše grdne pare koje inače nemaš, ali ih uvek nađeš, to uopšte da ne spominjemo, samo bi se stresirali.
A kad praznici stignu, sve smo kao nešto veseli, nešto srećni, pršti radost na sve strane, mora svetu da se pokaže koliko se ima i koliko se može. Nema veze što smo pre praznika, a i
posle praznika ćemo da kukumavčimo koliko smo bedni, jadni, koliko loše živimo i u kojoj meri je naše propadanje sa ovom ili onom vlašću progresivno. Sve to nema veze, za vreme praznika mi smo carevi ( prosjaci i onako bivamo, kada se sve okonča).
I dok se jedni raduju praznicima, drugima je to najgore doba godine. Zato što nemaju ni s kim, a ni čime da ih otpraznuju. Obuzmu nih sećanja na neke prošle dane, odsamuju, odtuguju i jedva čekaju da sve prođe. Muka im je i od praznika i od praznovanja.
Da se odmah razumemo. Nisam ja protiv praznika i praznovanja. Prosto sam protiv foliranja i izveštačenosti, protiv prinude da se nešto mora i treba, da je običaj ili jednostavno navika. A posle svega, u iščekivanju sreće, ne dobiješ ništa. Sreću ponajmanje.
A sreća se dobija, samo ako se neko drugi učini srećnim. Ako se daje. To nikada nećemo shvatiti, ili barem svi neće shvatiti. Zamislite praznike u kojima ste nekome darivali radost i učinili ga srećnim. Pa ima li lepšeg provoda u životu od toga? Zamislite da praznike posvetimo onima koji ih nemaju, ili barem nemaju razloga da ih imaju. Pa da svi, nekako budemo zadovoljni i srećni što su bili, i prošli. Da ne budu izgubljeno vreme i potrošene pare. Da budu ulaganje u čoveka.
01. decembar
