Ekipa beogradske Hitne pomoći napadnuta je nožem kada je medicinski tehničar upozorio pacijenta koji je kašljao da stavi masku. Pacijent je rekao da ne veruje u maske ni u mere i nožem nasrnuo na medicinskog tehničara. Intervenisala je policija i izbegnute su teže posledice. I to nije prvi napad na lekare koji dolaze na poziv u kuću pacijenta. Prošlog meseca na kragujevačku ekipu Hitne pomoći pacijent je nasrnuo mačetom. Događali su se i fizički napadi na lekare u bolnicama.
Takvo ponašanje, pored ostalog, posledica je stresa, straha i neizvesnosti zbog pandemije koja dugo traje, objašnavaju stručnjaci.
Sa stresom, strahom i neizvesnošću zbog pandemije živimo gotovo dve godine. Kada tome dodamo teorije zavere, pogrešno tumačenje stručnih i naučnih dokaza u vezi s kovidom, onda ni takva ponašanja pojedinaca nisu iznenađenje.
Krajnje je vreme da se odlučimo da li želimo da nas leče profesionalci, lekari, ili da verujemo društvenim mrežama i lažima koje se plasiraju. U krajnjem, zašto neko zove Hitnu pomoć, a ko ne veruje u medicinu i lekare?
U poslednje dve godine sve objašnjavamo koronom. Šta god se dogodilo, mi smo eto zbog korone u stresu, u strahu, bojimo se neizvesnosti……pa potegnemo nož, kako bi rešili problem. Ma nemoj. Koje su sve brige imali naši preci, pa nisu jedan na drugoga potezali noževe i tukli se međusobno, kako bi brige i probleme rešavali. Pa danas svako ima, gledano sa tog stanovišta, razlog da potegne nož, ili kakvo drugo oružje. Da ne govorimo o ružnim rečima i uvredama kojima se dobar deo građana služi, čak i u sasvim normalnim prilikama. Pitaš ga nešto sasvim obično, on te i ne sluša šta si pitao, već je zauzeo gard i reži, i laje.
Šta se to uselilo u ljude, što čoveku menja ljudsko obličje? Što ga čini nadrndanim i zlim bićem?
Gde god da se čovek zatekne – pred šalterom, u autobusu, u Domu zdravlja, bolnici, bilo gde – obavezno će doživeti neprijatnost, ili biti svedok kakve neprijatnosti. A zašto? Pa zato što svi u tome, na ovaj ili onaj način, učestvujemo. Ako nismo akteri, onda smo posmatrači koji se neretko uključuju, šire priču i rasplamsavaju vatru. Uh, što to volimo na ovim našim prostorima, ne pitaj.
Naš problem je što odavno ne živimo svoje, već tuđe živote. Valjda zato, što dobar deo nas i nema svoj život, pa za nešto mora da se uhvati, da bi se životarenje kotrljalo. A to nešto je zlo, zlo koje u drugima pronalazimo, a u sebi vešto gajimo i čuvamo.
Vraćam se na početak priče, na napad na lekare. Je li on dobar ili loš lekar (jer mi smo ti koji kao vrli stručnjaci donosimo sud), to je sasvim druga stvar. Nemojmo da ga posećujemo, ako mislimo da ne valja. A pošto smo mnogo pametni u svemu, pa i u proceni potrebnih ili nepotrebnih epidemioloških mera, slušajmo sebe, i ne tražimo pomoć. Pošto svi znamo sve, i u sve se razumemo, jel tako.
A svaki od ovih, gore navedenih, trči kod lekara na koga je juče potegao nož, i traži pomoć. Kad prigusti traži pomoć, a ako se sve loše po njega završi, kriv je razume se lekar.
Biće, ipak, da smo precenili sebe u proceni da smo mnogo pametni. Ni P od pameti nemamo, a o vaspitanju i lepom ponašanju neću ni da govorim. Nije nama kriva korona, krivi smo mi, korona je samo opomena. Pokazalo se da nama ni malj u glavu ne bi pomogao, jer smo sami sebi najveći neprijatelji.
29. oktobar
