U spomen-parku „Kragujevački oktobar“ u Šumaricama juče je obeležen Dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu i 80 godina od masovnog streljanja civila u Kragujevcu. Državnu ceremoniju predvodio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
“Nećemo zaboraviti. Decu su nam vodili na streljanje, kao da ih vode na priredbu”, rekao je tom prilikom predsednik Vučić.
Kragujevački oktobar je ime za masakr koji su 20 i 21 oktobra 1941 godine počinili nemački vojnici. Ubijeno je oko 7000 nevinih ljudi. Nemački izvori tvrde da ih je bilo 2800. Kao da su time hteli da umanje svoj zločin. Svaka nevina žrtva je zločin, pa da ih je bilo i 2800, pere li to njih i Nemačku u to vreme? A među ubijenima su bili i učenici i profesori gimnazije, čuveno V3 odeljenje.
Masovno streljanje civila u Kragujevcu smatra se jednim od najvećih zločina nemačke vojske u Drugom svetskom ratu, a streljanje je vršeno 19, 20. i 21.oktobra kao odmazda za 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika posle sukoba sa partizanima i četnicima na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca. Izdata je naredba da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za ranjenog 50. Bolesni umovi, bolesnog društva pod rukovodstvom bolesnih ljudi. Njihovi bolesni, a naši mrtvi. I tu je priči kraj – i za njih, i za nas. Mi se sećamo, ne zaboravljamo. Oni se, pretpostavljam, trude da zaborave, jer bi sećanje normalnima pomutilo mozak.
Srbija pamti. Pamti ključne stvari. Ne zaboravlja da su streljanja prvo počela u selima koja su Nemci zvali “legla bandita”, a nastavila se u Kragujevcu. I da su bila nesellektivna. Na streljanje su izvodili grupe.
Postoje različiti podaci o broju ubijenih, a kustos Staniša Brkić je u svojoj knjizi “Ime i broj” uspeo da prikupi imena i lične podatke čak 2 796 žrtava. Među njima 300 mladića i đaka srednjih škola, kao i četrdesetoro dece od 12 do 15 godina starosti.
Taj 21 oktobar 1941 godine je za mnoge ljude širom planete bio jedan sasvim običan ratni oktobarski dan u kome su se na raznim, od običnih građana udaljenim frontovima, borile sprostavljene armije. Za Kragujevčane je to bio najbolniji dan u istoriji grada, pun krvi i suza nevinih ljudi, dan koji je obeležio njihovu prošlost, sadašnjost i budućnost.
Nevini ljudi, dečaci i devojčice čiste savesti, velikih snova i nadanja – svojom krvlju su ispisali bajku koja se i danas s tugom u srcu i setom u glasu prepričava novim pokoljenjima. Ta krvava bajka o jednoj maloj zemlji na brdovitom Balkanu u kojoj je umrla četa đaka u samo jednom danu, prepričavaće se i ubuduće generacijama koje se još nisu rodile, jer zločin ostaje zločin za sva vremena i nikada se ne zaboravlja. Pucnji ubijaju ubijenog, ubijaju i njegovog ubicu, ali se zločin nikada ne može ubiti.
Neki su, sticajem okolnosti, preživeli streljanje. Među njima i slikarka Olja Ivanjicki, i glumci Mija Aleksić, Ljuba Tadić, Vasa Pantelić, Dragomir Felba i Vajar Nikola Koka Janković. Svako od njih ima svoju priču, a priča Mije Alleksića koji je po povratku kući sa streljanja zatekao roditelje u crnini, sa njegovom slikom i crnim florom oko nje, pa onda skrivanja da ga ne pronađu……majčine priče ko je sve streljan i njegova svakodnevna izvinjavanja : „Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ”. E, to se ne zaboravlja.
A senke poginulih koračaju ulicama grada Kragujevca, njihov duh se tiho uvukao u domove svih Kragujevčana, u njihova dvorišta, u sećanja i pravdu. Oni opominju nove generacije na sve što se zbilo tog strašnog, a sunčanog oktobarskog dana, ne dopuštajući da njihova mučenička smrt padne u zaborav.
Prostor na kome je izvršeno streljanje 1953 godine pretvoren je u memorijalni park. Na ulazu – monumentalni muzej „21 oktobar”. Do sada je spomenicima oblikovano 10 humki, a među njima i „Spomenik streljanim đacima i profesorima”, koji je postao simbol kragujevačke tragedije. Mi imamo čega da se sećamo, pa neka je to i tragedija.
ga će se sećati današnji, ni krivi ni dužni, Nemci. Možda komandanta Franca Bema, koji se suočio sa optužnicom za zločin u Kragujevcu i koji je izvršio samoubistvo nakon što jen zarobljen u Norveškoj i izveden pred sud u sklopu Naknadnih nirnberških suđenja. Ili generala Adalberta Lončara, koji je 1947 osuđen na smrt pred Vonim sudom u Beogradu.
Umrli su kao zločinci, a mogli su da umru i časno tog 21 oktobra 1941 godine, pa da se i njih neko seća, kao što se seća streljanih u Kragujevcu. Ili da su se, barem, izvinili što nisu umrli, kao Mija Aleksić.
22. oktobar