Nisam osoba koja žali za prošlim vremenima i gleda preko ramena sa setom. Zaboravljam sve što je bilo juče, jer ga ne mogu popraviti, ako je bilo loše, niti sačuvati ako je dobro. Ipak, ovih dana poželeh da živim u vremenu u kojem smo na televiziji gledali tri kanala, i u kojem su se u gostovanjima pojavljivali neki pametni ljudi, za primer, uzor i pamćenje.
Danas mi je muka. Muka od trećerazrednih filmova i stotinu raspoloživih kanala, na kojima jedan kasvetan film ne možeš da pronađeš. A tek što mi je muka od gostiju raznoraznih emisija koji se bez kritarijuma pozivaju u studio i koji lupetaju do iznemoglosti i nazad, a neobrazovani i neuki voditelji samo blenu u njih, trepću i uz smešak odobravanja klimaju glavom. I izgledaju ko dve tetka Doke iz Sremčevih romana, koje su se srele u Kazandžijskom sokačetu da popiju kafu i izogovaraju komšiluk.
Milion primera bih mogla da navedem, ali mi je najsvežiji Branislav Nestorović, doktor (u šta sam počela da sumnjam u poslednje vreme) i čovek, koji je načisto izgubio kompas. Počesmo sa njegovim antivakserskim stavovima, po kojima ostade upamćen i zapamćen više po slobodi misli i izražavanja, nego po uverenju da ga treba slediti.
Antivakserska politika napravi od Nestorovića čoveka – slavnog, sujetnog, egocentričnog, sa neodoljivom željom da bude poznat. I postao je poznat, ali mu niko nije rekao da mediji mogu da uzdignu, ali i srozaju čoveka. Njega su srozali i bacili ga u blato, a on se i dalje smeje.
Niko ne spori da je on nekada bio uspešan lekar za dečje alergije. U međuvremenu je postao ekspert za sve i svašta. Razume se i u avione i u kamione, i u religiju i u seks, i u medicinu, ali i u graničnre oblasti nauke. Pa je ladno počeo da bulazni, uz njegov poznati smešak, razume se.
To srozavanje čoveka pred milionskim auditorijumom, nešto je što se retko viđa, čak i u razvijenijim društvima spektakla od ovog našeg. A njegovi youtube nastupi naravno da donose zaradu opskurnim medijskim kućama, kojima puni džepove (a i svoje naravno) i hrani svoju sujetu.
U svom poslednjem istupu, koji je, za manje od 24 sata imao više od sto hiljada gledalaca, ipak je prevazišao sebe. Govorio je o brojnim stvarima (sa kojima profesionalno blage veze nema), pa aj što je govorio, govorio je o svakoj ponaosob pogrešno. I niko da mu to kaže, da ga upozori – Alo bato, lupaš. A slušaju te mnogi ljudi, mnogi koji još uvek veruju izgovorenoj reči u medijima. Jer nekada se, u ono vreme sa tri kanala na Televiziji, govorilo sa punim poštovanjem: „Čuo sam na televiziji”. A to što se čulo na televiziji, bilo je zakon. Zato što je bilo istina. I u televiziju nije mogao da uđe ko hoće, kad hoće i da lupa šta hoće. Znalo se ko gostuje na televiziji.
Da ne bude da sam se uhvatila za Nestorovića ko pijan za plot. Ima Nestorovića koliko voliš u našim medijima. Ima lupatora koliko ti duša želi, možemo da ih izvozimo, ali se niko još toga nije setio. I mene ne brinu ti lupatori, njihov status, i njihovo mentalno zdravlje. Mene zabrinjava poruka koju oni šalju građanima, a koji je nekritički i nesažvakanu gutaju, trujući svoj organizam i svoj um. To mene brine i užasava me. Zato što znam da takvi likovi – Nestorovići, starlete novokomponovani biznismeni, jutjuberi, influenseri, likovi koji šmrću belo a ne drogiraju se, i bezbroj drugih izmišljenih profesija – uništavaju naše društvo brže i efikasnije od bombi i biološkog oružja. Jer oni koji im veruju su gotovi, oni koji im ne veruju nemaju oružje za borbu sa njima, jer postoje i oni treći čije su gore navedene kategorije oružje u rukama. Oružje za brzu zaradu i biznis bez trunkice uloženog truda. Čak ti ni mozak ne treba, dovoljno je samo da ih pronađeš, posedneš u fotelju, gledaš u oči, smeškaš se i klimaš glavom.Oni će posao odraditi umesto tebe, i bićete zadovoljni svi, a štetu će trpeti samo oni ispred malih ekrana.
Pa zato pitam: ima li vaš televizor daljinski upravljač? Ako ima, aman, upotrebite ga. I isključite trovače vašeg duha i tela. Dok još imate vremena.
20. oktobar
