Šuškanje o izborima nagoni i opoziciju da pokuša da se prisabere i vidi šta će i kako će. I s kim će, razume se. Dok su priče prazne, sve je lako. Kuražiš se, možeš da pričaš šta ti padne na pamet. Možeš i da lažeš, klevetaš, optužuješ, govoriš besmislice……sve je dozvoljeno i lako dok ne dođe stani pani. Mislim dok megdan ne bude sasvim izvestan pa moraš da se osvrneš oko sebe. Odmeriš snagu koju imaš, oružje koje poseduješ i drugare koji bi, eventualno, krenuli na tvoje – idemo. Kad taj trenutak dođe, onda se vidi sva slabost srpske opozicije.
Bojkot izbora je bila najjednostavnija opcija uvek. Pa i danas. Izbore ćeš bojkotovati jer nisu ispunjeni uslovi koje si tražio, a vrlo često ni sam ne znaš šta si tražio. Ali znaš da ti uvek nešto fali. A ustvari fali ti hrabrost u odmeravanju snaga, jer glup nisi za toliko, i sam vidiš da si slab, i da ćeš da pogineš još u prvoj bici.
Poslednji međustranački dijalog je pokazao da bojkot više nije u opciji, ali da sve ostalo još uvek ne štima. Međustranački dijalog uz pomoć evroparlamentaraca samo je produbio već postojeće razlike u delu opozicije koji je učestvovao u ovim razgovorima. Onaj ko nije, sam je sebe eliminisao u startu.
Sada je gotovo izvesno da od jedne kolone na ovom delu političke scene nema ništa, a njihov maksimalni zajednički imenitelj mogao bi da bude samo dogovor o međusobnom nenapadanju. I to je nešto, za početak. Na stranu to što je jedan deo opozicije odbacio predloge evroparlamentaraca, iako su sve vreme kukali za njima i smatrali da je to nešto što im je potrebno, kako im kapu ne bi krojio neko sa ovih prostora.
Bojan Klačar iz CESID-a kaže da opozicija sada ima mali manevarski prostor da ponovi bojkot:
“Sve relevantne stranke, i iz vlasti i iz opozicije, na terenu se već pripremaju za izbore. Neuspeli pregovori u međustranačkom dijalogu ili loša ponuda, iz ugla opozicije,
može da bude mobilišući faktor. Opozicija tu može da pronađe novi razlog za motivaciju birača – da kaže da su pokušali da promene izborne uslove, da nisu uspeli i da pozivaju birače da izađu uprkos svemu. Alternativa ovoj strategiji su protesti, a čini mi se da je u ovom momentu mnogo lakše mobilisati birače da izađu na izbore, nego na ulice” – kaže Klačar.
Mada, ruku na srce, to mobilisanje birača za izlazak na uliice se u proteklom periodu svodiilo na smešnu brojku okupljenih ljudi, tako da ne bi pilo vodu i da je opcija. Nema više 97-me i 2000-te, nema, može da priča ko šta hoće. A objašnjenje za takvu pojavu opozicija nalazi u činjenici da je narod postao letargičan i da nema volju čak i na ulicu da izađe. Ne pada opoziciji ni u snu na pamet da narod možda neće da izađe jer mu je dobro i smatra da se nešto promenilo. Ili neće da izađe zato što ne želi da se prikloni onima, koji danas sebe zovu opozicijom, zato što su loši do zla boga i zato što ništa opipljivo ne nude. Pa je narodu bolje da drži vrapca u ruci, nego da sanja goluba na grani.
Da ne govorimo o tome da deo opozicionih stranaka otvoreno na svojim skupovima promoviše ideju političkog revanšizma nakon pada režima Aleksandra Vučića. Da li je to legitimna i pozitivna politička akcija ili promašena ideja koja ustvari učvršćuje autokratiju? Razmislite malo dublje o tome. Ustvari, narod je po svemu sudeći i razmislio, kada diže ruke od ovih kojima je lustracija svaka duga reč u promovisanju sebe.
Pojedine opozicione stranke kao važan deo svog programa navode politički revanšizam prema pripadnicima i pomagačima režima Aleksandra Vučića. Iako čelnici navode da je reč o revanšizmu zasnovanom na zakonu i pravnim normama, primećeno je da insistiranje na takvoj retorici ima puno negativnih konotacija, i da baš taj termin više zvuči kao pretnja osvetom, nego kao deo legitimne političke borbe.
Ništa pod milim bogom nismo naučili za 30 godina. I nekako mi se čini da se i reč demokratija izlizala i da o tome manje znamo no što smo znali na početku. I da se sve više oslanjamo na silu, nego na moć zasnovanu na snazi koju neko nosi u sebi. A, što je najgore, daleko manje se govori o narodu zbog kojeg političari i postoje. Samo čekam da neko kaže: ajd idemo iz početka. Od slova A. Pa da se ubijem odmah, bez razmišljanja.
28. septembar
