„Korona nam je postavila rampe i mi smo fokusirani na taj opsani virus“ – pročitah negde reči nekog stručnjaka, nije bitno kog, i u glavi mi se otvori kutija prepuna raznoraznih stvari koje smo batalili, gurnuli u zapećak i zaboravili. A deo su života, i dobrog i lošeg.Pođimo od najjednostavnijih stvari, od susreta ili poziva telefonom. Više ne pitamo „Šta radiš, kako si“, kako smo to godinama činili. Zamena za ovo je pitanje: „Jeste li svi živi i zdravi po kući“. Više se ne pozdravljamo sa „Ćao, čujemo se“ – već: „Čuvajte se“.
Zdušno pratimo sve medije i mozak nam registuje samo informaciju: „Korona se vraća. Brojke rastu. Danas u Srbiji toliko i toliko novih slučajeva, na respiratorima je ovoliko, a preminulo onoliko“. Pamtimo jučerašnji dan, upoređujemo, i počinje da nas hvata tiha jeza. A pretvaramo se kao – baš nas briga.
Zagrcneš se vodom i nakašlješ. „Što kašlješ“, čuješ pitanje izgovoreno u panici i razrogačenih očiju. Dakle, ne smeš da kašlješ, ili smeš ali u sebi.
Boli te glava. Aha, to je jedan od simptoma. Nema veze što celog života patiš od glavobolje. Sada te boli zato što si se inficirao koronom. „Što ne ideš da se testiraš?“ – glasi logično pitanje svakog od nas.
Reumu ima da zaboraviš pod hitno, jer bolovi u leđima su takođe simptom, koji važi od za ovaj odvratni virus. Mogu leđa da te bole koliko hoće, ali tek pošto prođe korona.
Zaboravili smo za tren sve uobičajene bolesti svih nas. A svako ima poneku. Što je najgore, i lekari žmure na sve te bolesti. Nemaju vremena da o njima razmišljaju, a retko ko i može da stigne na red da se zbog nečeg drugog požali. U prevodu – možemo ladno da umiremo od drugih bolesti, to se ne važi, kao da nisi umro, ako nije od korone.
Počeli smo da zaziremo i od najbližih, da se osvrćemo oko sebe i uključujemo sva čula, kako bismo registrovali ko je gde bio, s kim, zašto. Je li taj neko, daleko bilo, bio u kontaktu sa nekim zaraženim. Izbegavamo nedeljne porodične ručkove na koje smo navikli uz konstataciju „Pa neće da se crkne, ako se ne vidimo za ručkom. Ajd kad sve ovo prođe“.
Pomno pratimo i informacije iz čitavog sveta, posebno o vakcinama. Sigurne ili nisu, koja je najbolja a koja ne valja, ko se vakciniše a ko ne bi trebalo, i tako dalje i tako bliže. Proučavamo i sastav vakcina, iako blage veze nemamo šta znači. Ali proučavamo, iz svog ugla.
Slušamo, gledamo, čitamo…….i psihički trokiramo načisto. Malo, malo – pa nam se Krizni štab „hitno obrati“, da nam nešto važno saopšti.
Ej, znate li šta je nekada značilo kada se neko hitno obraća građanima Srbije? Pritisak već skočio, ubrzano čitam i šta saznajem? Saznajem ono što sam znala pet dana unazad. Mora li, baš u naslovu da bude krupnim slovima ispisano „najnovija vest“, mora li da se kaže „hitno obraćanje građanima Srbije“, mora li to podizanje tenzija kod ljudi koji imaju mali milion problema, pa im je samo ostalo da se šlognu od ovakvih naslova. A iza naslova šuplje bure.
Hoće li nekome da padne na pamet pa da napravi Krizni štab za zaštitu stanovništva od strahova izazvanih glupim potezima i nekontrolisanim stvaranjem panike. Hoće li neko da se seti da panika može da pogorša situaciju, ima li iko na umu da građani nisu mentalno nesposobni da razumeju i ono što im se mirnim, staloženim i razumnim tonom objasni? Ili će nas spašavati i lečiti od korone, ali ćemo zato poumirati od drugih bolesti, koje smo usput zanemarili, i u krajnjem od straha. A kad umremo, isto nam se hvata jesmo li umrli od korone, infarkta, ili straha. Mrtav čovek je mrtav čovek.
17. septembar
