Neću govoriti o ravnopravnosti polova. Izanđana je to tema, koja prelazi u dosadu. Rađa nove podele – na feministkinje i one koje to nisu, na moderne muškarce i tradicionaliste , čitaj pomalo zatucane. I sve se vrti u krug, i sve se po ustaljenom modelu ponavlja, samo život ostaje isti. Tu se ništa ne menja, uprkos brojnim pričama, predavanjima, mudrovanjima i opomenama nekih tamo zaštitnika ravnopravnosti, koji takođe svoj posao rade za platu i po ustaljenom šablonu.
Priče su jedno, a život nešto sasvim drugo. A u tom životu, stvarničkom i svakodnevnom, žena je definitivno jači pol. Jačina mu se ogleda i u tome što je prepustio da stvari teku kako teku, a one, taj jači pol gaze bez preteranog mudroserisanja.
Žena je, definitivno, u startu jači pol. Samim tim što na svet donosi novog čoveka, koji je bez ikakve sumnje njeno biće, a sve ostalo su prateće manifestacije. O tom malom biću, a i o velikom kada odraste, žena je dužna da brine. I ona brine. Bez obzira na okolnosti. Uz neznatnu pomoć oca, ili bez nje. U današnje vreme, vrlo često bez nje. Iz prostog razloga što se je ta jaka žena osmelila da kaže ĆAO ocu, kada stvari ne idu kako valja. I sebi pribavila status samohrane majke. Koji joj, uzgred budi rečeno, osim samostalne brige o detetu, donosi još bezbroj novih problema i muka. Na prvom mestu, samohrana majka je epitet, koji u društvu ima negativnu konotaciju. “Neko je nju oterao jer nije bila dobra”, “razuzdana žena koja ne ume da trpi zarad deteta”, “ hoće gospođa da uživa u slobodi, a neće brak, brak je obaveza”……i tako dalje i tako bliže. Samohrani otac kao mnogo retka pojava je “jadan čovek, koga je neka tamo kalaštura ostavila sa decom”, “kako će on nesrećnik sada kada ne ume da kuva, posprema, brine o deci”, “ treba mu pomoći, muči se čovek” …..i mnogo toga još.
Za muškarce se, uglavnom, kaže – samohrani roditelj. Samohrana majka je žena koja nema muža a ima dete, ili decu. I jedna i druga kategorija izazivaju sažaljenje. Ali na različite načine.
I to je, u kontekstu, moje priče sasvim nevažno. Je li sama ili nije, ima li muža, ili nema i kako će sama da brine o deci.
Rekoh na početku, žena je definitivno jači pol. Ne samo što ima tu privilegiju da rađa, već je ona ta koja i podiže decu. Sama, ili u braku, svejedno je.
Koliko žena ima na ovom belom svetu koje o deci brinu same, a u braku su. Ne mislim ovde na kuvanje, pranje, i sve ostale “marginalne” stvari o kojima muškarci po di foltu i po rođenju nemaju obavezu da brinu. Mislim na svu brigu ovoga sveta o detetu, koje treba da postane čovek, uključujući i finansijsku. To rade te jake žene, i ne žale se. Ćute, i rade. Nije za pohvalu to ćutanje, ali je tako. Hoće li ikada biti drugačije, ne znam. Ali znam da, i kada se čini drugačije, nije. U osnovi je ono isto razmišljenja, koje je odvajkada postojalo.
Kad se žena ne uda do neke tridesetpete godine života, za nju se kaže “traži dlaku u jajetu, njoj niko nije dobar, baksuz je, ne može ni sa kim, ona hoće sve po svom”. Kad se uda, pa je njegova familija voli, “fina je i mirna, hoće da sluša”. Sve je, dakle, ostalo isto, osim onog “hoće da sluša”. Žena više neće da sluša, zato što je postala svesna da može da ne sluša. Zato je žena jači pol, svesna je i toga. Njoj raznorazne rodne ravnopravnosti nisu potrebne. Pa se time i ne zamara. Ume sama da stvori ono što joj treba i rodila je ono , zbog čega se živi. Šta hoćeš više i bolje.
13. septembar
