Država isplatila minimalac za 66 000 radnika u turizmu – izjavio je juče ministar finansija Siniša Mali. On je podsetio i na druge vrste pomoći države stanovništvu i zaposlenima, kao što su 30 evra za sve punoletne građane koji su se prijavili, zatim 3.000 dinara za one koji su bili vakcinisani do kraja maja, pomoć građanima na teritoriji Kosova i Metohije i to 100 evra za sve i 200 evra za one koji su nezaposleni.
To su podsećanja najnovijeg datuma, a ima ih koliko voliš od početka godine i u prošloj. Mislim kada je reč o pomoći države građanima u uslovima pandemije. A ima tu i drugih vrsta pomoći, koje nemaju veze sa koronom, ali imaju veze sa podrškom. Na prođe dan, a da se u medijima ne pojavi neka vrsta pomoći. Naravno, umesto na pozitivan odjek kod svih građana, kod jednog dela svaka najava deluje iritantno. “Baš su se pretrgli”, “Auuuu, jaka mi pomoć”, “Mora da će uskoro izbori, pa malo da podmite narod”…. do komentara posle najavljenih 5000 evra za svako novorođeno dete “Pa šta je to 5000 evra, znaju li oni koliko košta jedno dete?”
Normalan čovek prosto “diže ruke” od reagovanja na ovakve izjave. Ali mu nikako ne ide u glavu da ni trunke zahvalnosti nema za ono što si dobio, a mogao si da ne dobiješ. Pomoć države nije rešavanje egzistencije svakog od nas, ali je gest uvažavanja čoveka u nevolji. Koliko god vredeo u parama, sam gest je vredan. Neko te se, kao običnog čoveka, setio. I ne neko, već država u kojoj živiš, i na koju bi na osnovu takvog gesta mogao u nastavku da se osloniš. Da se osloniš, kažem, a ne da digneš sve četiri uvis, a da ti neko sipa novac i radi posao umesto tebe. Ako je tebi, kao pojedinscu, teško – teško je i državi. Jesi li nekada razmišljao o tome? Mislim o činjenici da ti, ja, svi mi činimo državu?
Mogla bih ja da analiziram, uz činjenice naravno, do besvesti. Ko da to vredi. Mogu samo da dobijem pogrni epitet, jer mi smo narod koji apriori ne podnosi vlast. I koji apriori treba da je kritikuje, šta god uradila. I dobro kad uradi, i to nije dobro. U dobrom obavezno pronalazimo dlaku u jajetu.
Treba vlast kritikovati, naravno da treba. U svemu što nije dobro uradila. Kako bi se popravila, a ako neće da se popravi, ili ne ume, onda počneš da razmišljaš da je treba promeniti. I menjaš je, između ostalo zato što si ti bolji od nje. Ako jesi, nije dovoljno samo da misliš da jesi.
Naša opozicija, ili ono što se danas zove opoziicija, smatra da joj je Bogom predodređeno pravo da menja vlast, i da je dovoljno da ona smatra da vlast ne valja. A narod će poverovati.
Igrom slučaja u poslednjih mesec dana opozicija je obilazila Niš. Da razgovara sa građanima. Sa narodom. A narod koji joj veruje, nije premašio brojku od stotinak okupljenih građana. Zajedno sa novinarima, i slučajnim prolaznicima, koji su se zaustavili da vide šta se tu ispred Kalče događa. Nema naroda, nema ni priče. Iz opravdanih razloga neću da ponavljam reči opozicionih lidera jer sam, kao matori novinar koji je imao priliku da poslednjih 30 godina sluša neke opozicione lidere, prosto bila posramljena izgovorenim rečima. I začuđena hrabrošću onih koji ih izgovaraju. Redno je bilo da se makar pripreme, da slože priču, da lažu ako treba, ali da umeju da lažu. Ništa.
Pomislih u sebi: Vlast možda ne valja, ali opozicija toliko ne valja, da je vlast u ovom trenutku sjajna. Samo bi lud čovek krenuo da sledi one, koji misle da su po di foltu lideri. Smatraju da im je to miraz iz prošlih vremena, kada su bili vlast. Da imaju pravo da se stave iznad građana i sole im pamet šta treba i kako treba.
Ustvari, oni ne znaju kako treba, jedino što znaju je da Vučić i SNS ne treba da budu na vlasti.
Vraćam se na početak. Ni jednom jedinom rečju se ne komentariše to što država čini za građane. Čak se trapavo pokušava da komentariše to što ne čini, bez argumenata i uz prilično smešne opaske. Koje ne dolikuju onome, ko ozbiljno želi da menja vlast.
Pođimo od pretpostavke da sve ovo, što ja pišem, nema veze sa životom. I da sam stala na stranu vlasti. Ako je tako, onda je i čitav svet stao na stranu srpske vlasti. Zato što hvale stižu svakodnevno sa svih strana, naravno hvale potkrepljene argumentima. Mi i na to pljujemo, umesto da se ponosimo. Ali smo zato odlično čuli gospodina Đilasa koji je nišku gradonačelnicu stvarn “ubio” argumentima: bezobrazna je i nevaspitana i brčka noge u fontani. Ako joj je to mana, zbog koje je treba rušiti, pa da je sklonimo. Stvarno nije u redu da brčka noge u fontani. Mnogo zla, nama građanima, čini takvim gestom.
17.avgust
