“Svako hvali svog konja”, a mi smo kao narod skloni da svog hvalimo do beskonačnosti i nazad. Mi, pa deset stepenika prazno, a onda svi ostali. I što je veoma interesantno, mi smo NAJ baš u svemu. I najlepši, i najpametniji, i najsnalažljiviji, i najduhovitiji, i najjači…..ne bih da ređam dalje, jednom rečju naj narod u svemu.
U suštini prefix “naj” je neizostavan, naročito kad treba da se uporedimo sa drugima. Još uvek je pitanje da li je to mit, istina, ili narodna uobrazilja. Biće da je ovo poslednje. Biće da je sve to samo urbana legenda.
Udubih se ja ozbiljno u razmišljanje i krenuh da buljim u ljude, hodajući ulicom. Jer, godinama slušamo kako su naše devojke najlepše, kako su nam muškarci najzgodniji i najmuževniji…..odjednom mi se učinilo da sam u drugom filmu, ili da sam na ulicu izašla u pogrešno vreme. Mislim u trenutku kada ti najlepši i najzgodniji odmaraju kod kuće, a oni drugi ( da ne kažem koji) izašli u šetnju.
Većina devojaka u garderobi u grand stilu, obučeno neukusno i razgolićeno. Jedva se bore sa štiklama pogrbljene i muku muče sa veštačkim trepavicama po ovoj vrućini, a o ostalim dodacima toj našoj prirodnoj lepoti da i ne govorim. I sve iste – ko da ih je neko štancovao na mašini. Živeli plastični hirurzi koji nam pokvariše koncepciju da imamo najlepše devojke. Pa ti nekako milo kad nabasaš na neku devojku opuštene kose, sa frizurom bez veze i naopačke postavljenim kačketom, čiji je jedini ukras smehiI raspoloženje, nehajan hod kao da je svet njen. Ima ih, nije da nema, ali ih malo ko pogleda. Te zaostale primerke koji pokušavaju da nam sačuvaju lepotu nacije, kojom se dičimo.
A momci – zgodni i muževni, o njima ne bih, ali kad sam već počela priču……Šišanje do glave pod obavezno, nabildovani mišići pod kojima pucaju majce ( valjda je u tome fazon da pucaju), tetovaže na sve strane i tupi zamagljeni pogledi, koji valjda treba da pokažu misterioznost dotičnog muževnog muškarca. Ne dao ti Bog da dotični izusti koju reč, sve teorije o pameti padaju u vodu. I nekadašnje drvoseče nisu znale padeže, ali su imale mudrost u sebi. Ovi potonji nemaju, ama baš ništa. Pade teorija o zgodnim i muževnim muškarcima dok si rekao britva. Ode i moja urbana legenda da smo najlepši narod na svetu, pa i šire.
Tek o gospodi u godinama (da ne kažem starijoj) neću da govorim. Uporedimo šezdesetogodišnjake, naše i tuđe. Šta vidimo? Posle 45-te kod nas su to mahom ljudi krupni, nosati, trbati, tupog pogleda, sivi u licu…….možda nisu ružni, ali su zapušteni. A kad su zapušteni, onda su i ružni. Opet izvinjenje izuzecima, bez obzira što su najmanja manjina, ali čisto da ih ne uvredim, jer ne zaslužuju.
Najpametnija smo nacija, kažemo. E, tek u tu oblast ne bih zalazila. Zato što to jeste, i nije tačno. Jeste kada gledamo mlade pametne ljude koji su pobegli glavom bez obzira i pametni su tamo nekom drugom a ne nama. Nije, kada posmatramo sve ona koji su “pametni” samo zato što imaju pečat na kupljenoj diplomi i to im daje za parvo da okolo mašu I prave se pametni. A od njih nema, što bi rekla moja baba, ni čep za bure. Bezvredno i neupotrebljivo.
Te stoga, bolje da spustimo loptu i ne busamo se u grudi bez pokrića. Niti smo najlepša, niti najpametnija nacija. Samo smo to umislili, dok se ne dokaže suprotno. A dokaže se brzo, za samo pola sata šetnje gradom i besomučnog traženja te naše famozne lepote.
“Lepota je u oku posmatrača” reći će neko. Izgleda da je moje oko pokvareno, ali ja brate ne videh lepotu kojom se razmahujemo.
Dakle, moje oko ne valja – mi smo ipak najlepša I najpametnija nacija.
03.juli
