Ozbiljno razmišljam ovih dana da pokrenem inicijativu da se ukine leto. Nemojte da me tako čudno gledate, ozbiljna sam. Da se ukine leto, a ako ne može celo, ono makar juli i avgust. Imam ozbiljne argumente, pa ako ih neko sasluša dobro je, ako neće – ništa. Jer, leto je crna rupa u godini, koja normalnim ljudima jede vreme, život I živce.
Unapred znam da mi je inicijativa osuđena na propast, jer bi o njoj odlučivali oni, koji mi zapravo idu na živce i svi oni koji su me podstakli na ovu misao.
Da se razumemo u startu, nemam ja ništa protiv leta. Nemam ništa protiv svega onoga što leto donosi u smislu uživanja, provoda i “zasluženog odmora” za mnoge pojedince. Ali, brate, imam mnogo toga protiv leta koje oni koriste da bi zagorčavali živote običnim smrtnicima, kojima život nije baš naklonjen, i koji nemaju tu privilegiju koja se zove leto sa svim svojim pratećim manifestacijama.
A život, život tečei i tokom leta, za one koji nisu znali. Sa svim obavezama, poslovima i aktivnostima, koje su njegov sastavni deo. Oćeš mućak. Probaj da završiš nešto na šalteru bilo koje državne ustanove ili institucije. Probaj, čikam te, pa mi posle kaži da si to uspeo bez problema i poteškoća. Ponekad, obilazeći šaltere, imam utisak da su svi u isto vreme otišli na kolektivni godišnji odmor. Kamo sreće da jesu, onda bi se svi posle dve sedmice i vratili, ali nisu. To tako traje puna dva meseca u najmanju ruku. A tebi treba da nešto završiš odmah, ko lebac ti treba. Badava bato, ima da čekaš dok se dotični ne vrati.
Kao novinaru kosa mi se diže na glavi od rečenica: “Juče je otišao na odmor”, “Još se nije vratio”, “Nemoj ljubim te sada pred odmor, million stvari imam da završim, pa da se odmorim ko čovek”, “A jel može to da sačeka dok se vratim s odmora”.
Ne može da sačeka, ne može – sikćem u sebi – ali znam da mora da sačeka. I čekam dok se dotična gospoda ne vrati s odmora, a onda, onda usledi rečenica: “Gde me nađe, juče sam stigao… Ajd leba ti da uhvatim vazduh i vidim šta se ovde događa, da uđem u fazon”. Ako, uđi ti u fazon, mislim u sebi, ja iz fazona nisam ni izašla. Ali ću sačekati da ti uđeš u fazon i vidiš gde si stao pre odmora, ako si uopšte nešto i radio da bi mogao da staneš.
Ljudi su ljuti. Ljuti su jer su ili bolesni, ili imaju million problema koje treba rešiti odmah. Ljudi su ljuti , jer nemaju već godinama para da i oni odu na taj famozni odmor, a usput moraju da čekaju da se gore navedeni izodmaraju, da se vrate, i da nastave tamo gde su stali.
A život ne čeka. On juri i u toj jurnjavi pojede nam milion šansi, prilika, million započetih a nedovršenih poslova ne našom krivicom, pojede nam zdravlje, pa i živote.
Ako već ne umemo da koristimo leto kao ljudi, ajd da ga ukinemo ko boga vas molim. Leto i odmori postoje svuda u svetu, ali ne verujem da život stane u čitavom svetu zato što neko treba da dobije bronzanu boju, ili uživa na zasluženom odmoru na štetu drugih. Život mora da teče, bez obzira na to. Zato što postoje ljudi koji žive i uživaju, oni koji samo žive, i oni treći koji životare. Epa, kada tim trećim i od životarenja otmeš, kako bi ti uživao, nemoj da pitaš šta ti misle. Bolje da ne znaš.
Leto da se ukine pod hitno, kažem ja vama. Jer ovako više ne ide. Ili da ova dva meseca neki od nas ne računaju u život, pa bi makar na godinama uštedeli. Ionako ništa drugo za štednju nemaju, pa bar živce da poprištede tokom leta. Da im se nađu zlu ne trebalo.
02.juli
