Matura prvi najvažniji događaj u životu mladog čoveka i njegovom odrastanju. Pečat koji ti garantuje da si konačno uplovio u svet odraslih i da više niko ne sme da te tretira kao klinca. Ti znaš šta hoćeš, radiš šta želiš, imaš svoje mišljenje i stav.
Matura je trenutak u kojem u ozbiljnim i neozbiljnim stvarima postaješ kao tvoja keva i tvoj ćale, i nema tu više: ej klinac, nemaš ti veze…..
Doduše, još uvek nam fali samostalnost u finansijskom smislu, pa za maturu opelješimo roditelje do poslednje kinte, ali se oni ne bune. Znaju kako je to izgledalo pre više godina, nekako tako mora da izgleda i danas.
Devojke, po nepisanom pravilu, moraju da ponesu haljinu koju ni jedna druga na maturskoj večeri neće imati. Dakle, nikako kupljena u prodavnici, sašivena po meri i ukusu. Doduše ne i po džepu, ali Bože moj. Isprse se roditelji, pukne haljina pred kojom bi se i Pepeljuga postidela, cipele – ne pitaj, naravno da su markirane, ovoga puta ne dolaze u obzir „podzemljuše“.
Ništa bitnije se ne razlikuju ni momci (namerno ne kažem dečaci, kako ih ne bih uvredila u ovom odsudnom trenutku.) Odela koja vrede ko jedno letovanje, lakovane cipele koje su namakli tada, pa nikad više, kravata koja davi i sputava te u svemu – ali što se mora, mora se.
Kreneš, sipaju vodu iza tebe, pozajmljuju ti kola kako bi bio frajer kada odeš po devojku koju ćeš pratiti, ili te odvezu – sve je to, manje više isto bilo, i ostalo.
Restorani su, podrazumeva se, najbolji. Kako bi se osetio čar glamura i nezaboravnost maturske večeri. Sve sija i pršti, osim nas koji smo se stisli u , prvi put u životu ovakvim haljinama i odelima, pa ne umemo ni levo ni desno. Zato je najbolje sesti, i ne pomerati se – iz predostrožnosti od neplaniranih pojava. Naravo, devojke na deset minuta trče u toalet da poprave šminku (ne daj Bože da se razmaže), momci pokušavaju da stavom i držanjem glume nekakvu gospodu, a vreme prolazi. Mislim vreme predviđeno za proslavu maturske večeri.
Niko da se mrdne s mesta, niko da zaigra, zapeva, izluduje se u toj, kako se zove, najluđoj noći. A tamo negde u ćošku sede matorci, koji slave bog te pita koju godišnjicu mature. I pevaju, i igraju, i skaču, i grle se, smeju i nečemu raduju……ko zna čemu, kad ih je vreme pregazilo i pitanje je koliko će se još puta ovako sastati.
Na ovom mestu, u ovom delu priče vidi se razlika. Mlađe generacije na maturu odlaze da bi se pokazale, da bi glumile nešto što nisu, da bi napravile selfije pa makar to bilo i u toaletu, da bi preskočile i taj stepenik, nimalo ne uživajući u preskakanju. A oni matorci tamo, ko je uopšte njih naučio da budu srećni? Da ih bude briga kako im stoje haljine i odela, da skakuću po podijumu i zaborave na visok pritisak, reumu i srčane tegobe. Jesu li bili takvi i kada su bili klinci, ili se sada samo foliraju, jer im je život prošao, jer nemaju više želja.
Jesu, ti matorci su bili takvi i kada su bili klinci. I imali su tada mnogo želja koje se nisu ostvarile. I imaju vas kojima su sve dali osim jedne, najvažnije stvari – da budete srećni i da u životu uživate kakav god bio. Za boravili su da vam kažu da sreća nije ni u haljini, ni u odelu i da se sreća gradi u duši. Sebični su ti matorci u ćošku, i imate pravo da se ljutite na njih. Slučajno ili namerno, oduzeli su vam uživanje u životu, misleći da to što rade, rade za vaše dobro.
30.jun
