Roditeljstvo – najvažnija stvar u odrastanju svakog deteta. I u očuvanju zdrave porodice. A nekako mi se čini da odavno nije bilo ovako teškog perioda za roditeljstvo i da nikada roditelji nisu imali ovoliko nepoznanica. Nikada se detinjstvo roditelja (kao jedinog iskustvenog znanja o odrastanju koje roditelj može imati) nije ovoliko razlikovalo od detinjstva njegove dece. Od samog rođenja pa do faze kada moderni roditelj ne zna šta da radi i kako da se ponaša. Naprosto je „nesnađen”.
Ljubav roditelja prema deci ostaje ista kroz vekove, to nije sporno. Oni svom detetu žele sve najbolje, požrtvovani su, posvećeni…… ali nešto, ipak, ne štima. A šta ne štima, sam vrag bi ga znao.
Pojavljuju se Zakoni, koji regulišu odnose roditelja i dece. Eeeeej, zakoni za najsuptilniju vrstu odnosa na planeti zemlji. Zabranjeno je tući dete !!!! Razume se da je zabranjeno tući dete, to je već prirodnim zakonima regulisano odvajkada. Uostalom, batine su izraz nemoći roditelja da svoje dete vaspitava drugim metodama. Niko zakonom nije zabranjivao našim roditeljima da nas tuku, pa nisu. Ali njihovo ophođenje prema nama nije isključivalo pokoju čvrgu, povlačenje za uvo ili ćušku. Nije to nasilje, da se razumemo. Ali po današnjim zakonima dete može da te prijavi i za ćušku. Kakvo je to dete koje će pozvati miliciju, i kakav je to roditelj koji će biti prinuđen da savije glavu pred pravom svog deteta? Da se razumemo, govorim o običnim stvarima u vaspitavanju deteta, koje se zakonski regulišu. I kvare onaj iskonski odnos između dva, najbliža na svetu, bića.
Nešto ne štima na tom putu vaspitavanja deteta, kažem ja vama, a kažem gledajući neke mlade roditelje i čudeći se njihovom roditeljstvu, ili makar onome što se tako zove danas.
Vaspitavanje deteta počinje od njegovog prvog „uobročavanja”. Kada jede, šta jede, kako se ponaša. Od bezrazložno histeričnog plača i bacanja po podu, ludovanja u prodavnici pred svetom, udaranja roditelja, bake, deke, od skidanja kape na minus deset ili oblačenja zimske jakne na plus 30 stepeni. Vaspitava se kada se uči da pokupi razbacane igračke iza sebe, da učestvuje u nekim prostijim kućnim poslovima (iako ih nikako ne obavlja), da bude prisutno u svemu u kući, ali da i roditelj ne bude odsutan.
Izgleda da baš u tom grmu leži zec. Roditelji nisu prisutni, ne učestvuju, kupuju svoj mir tutnuvši neki stari mobilni detetu u ruke, i prepuštajući baka Prasetu da igra njihovu roditeljsku ulogu. Kako mu ne bi bilo dosadno, jer dosada je vrlo važna stvar u životu današnje dece. Roditelji čine sve da deci ne bude dosadno, ali na pogrešan način, zapravo sebično ugađajući sebi.
Pa što bi se „smarali” da idu do parkića ili obližnje šumice i šutiraju loptu, ili se spuštaju niz tobogan, ili voze bicikl i štogod slično, kada mobilni telefon reši sve u trenutku, a oni mogu ladno da odmaraju i piju kaficu.
Niko nije roditelju rekao da više vredi da sat vremena provede s detetom u nekom šumarku i pusti ga da se vere po drveću, visi s grane, skače i prevrće se, ili da sat vremena provede razgovarajući s detetom, odgovarajući na njegova pitanja, strpljivo mu objašnjavajući šta je dobro, a šta ne, zašto ovo može, a ono ne može.
Drugo vreme došlo, reći ćete, roditelji su umorni. Da, ali su i dalje roditelji. I niko, umesto njih, od njihovog deteta neće praviti čoveka. A dete im nije poslalo poziv da ga rode. Dakle po nepisanom Zakonu, moraju da od njega naprave čoveka. Ovakvog, ili onakvog.
15.jun
