Čoveka treba kritikovati kada ne uradi nešto kako valja, ili ako uopšte ne uradi. Treba mu ukazati na greške i propuste koje čini, pa i na ono što nam se ne dopada. Ali, složićete se sa mnom, valja ga i pohvaliti ako uradi nešto valjano i od vajde. To dobro koje čini se ne podrazumeva, jednako kao i ono loše. Reč je potrebna, da ga potvrdi.
Vlast je ta koju najčešće kritikujemo. Zbog svega neučinjenog ili , ne po našoj meri, učinjenog. Jer, svima se ne može jednako ugoditi. Ali kritika ne podrazumeva „kritiku svega postojećeg“, bez argumenata i dokaza za izgovorene reči. Vlast, po di foltu u ovoj našoj zemlji, nemamo običaj da hvalimo. To je na ovim prostorima naprosto nedopustivo i sramota. Pohvala vlasti svodi se na ulagivanje i poltronstvo, a mi to ne želimo da budemo. Zato ili kritikujemo, ili ćutimo kada se sa kritikom drugih ne slažemo.
A šta je sa pohvalama? Zbog čega nam je toliko teško da pohvalu izgovorimo, kao da će posle toga neko da nas odvede na giljotinu ili streljanje. U svakom slučaju bićemo obeleženi, a mi se čuvamo, za svaki slučaj se čuvamo, jer ne znamo ko će koliko sutra biti vlasti i hoće li nam, daleko bilo, zapamtiti to što smo rekli.
Ja ću sada biti poltron po merilima našim, pa ću reći da sam mnogo toga u poslednje vreme, kao dobro učinjeno za grad, primetila u radu lokalne vlasti. Izvinite ako nekoga vređam, ali sam primetila i dozvoljavam sebi da kažem da sam u prilici da bolje i više primetim, no obični građani. Uloga novinara je, uostalom, i da građanima prenese sve ono što je video, uočio i saznao. E, što dobar deo novinara ovo preskoči, to je druga stvar, ali ja rešila da ne preskočim.
Poplave su, recimo, donele mnogo nevolja ovom delu Srbije. Poplavljena područja u Nišavskom okrugu, i selima oko Niša. Šteta velika, ljudi čije su kuće poplavljene – u nevolji, a vlast u prilici da nešto učini – konkretno, ili na rečima, kako god.
Gradonačelnica Niša Dragana Sotirovski je istoga časa pozvala direktora JP Srbijavode Gorana Puzovića i njegove saradnike i svi
zajedno krenuli da obilaze teren i na licu mesta se uvere šta se dogodilo, i šta može da se uradi kako bi se pomoglo.
Tu smo bili i mi novinari, koji smo bili. I koje, pored mnogih drugih danas novinarima interesantnih tema, zanima i čovek, i nevolja čoveka koji je u ovakvim prilikama prepušten sebi.
Niko, recimo, ne zna da ti gore navedeni ljudi koje najčešće kao vlast kritikujemo, tri dana nisu odlazili kući, obilazili poplavljena područja, razgovarali sa građanima, na licu mesta trpeli i kritike, ali su dobili i priliku da iz prve ruke čuju šta je muka, i šta treba. I obećali su, kao što uostalom i svi ljudi iz vlasti obećavaju, da će pomoći. Da se naprave prioriteti, a oni će za par sedmica doći, i saopštiti šta su uradili.
I došli su, i dogovorili se sa predstavnicima lokalnih samouprava šta može, a šta ne može, i saopštili da će na njihov predlog Vlada za jedno mesec dana odobriti 500 miliona, kojima će problemi biti sanirani.
Dopao mi se ovakav način rada, nismo navikli da se reč drži i obaćenje ispunjava. Samo što malo ko o tome progovara. Da nisu došli, da su građane ostavili na cedilu kao što je u mnogim slučajevima bivalo, mi bismo o tome pisali. I kritikovali ih. Ovako, šta ima da se piše. To im je posao, reći će mnogi.
Tačno, to im je posao, ali u tom poslu, jednako kao i u svim drugim poslovima postoje dobri i loši radnici. Ovi ispadoše dobri. Pa što da to ne kažemo, možda će im značiti da budu još bolji, a ako oni budu još bolji, i nama će biti još bolje. O kritici i hvali govorim ovoga puta, kroz samo jedan primer. Kako bismo napravili razliku između ljudi, između radnika i neradnika, između ove ili one vlasti. Potrebno je, da bi se išlo napred, da bi se sarađivalo i zajednički na napretku radilo.
Ovo je samo jedan primer, a ima ih bezbroj koje bih navela. Recimo Koridor 10 koji smo dobili i kojim možemo da se ponosimo jer sliči mnogim urađenim po evropskim standardima, ali ne i po našim zajedljivim merilima. Ne rekosmo ništa što bi valjalo reći, ali videsmo rupu na njemu, i posejasmo je u medijima. Onolicku rupicu, na onolikom autoputu. I skrenusmo pažnju javnosti od dobrog ka lošem.
E, to mi smeta. U redu je kritika, ali i hvala mora da usledi, tamo gde joj je mesto i kada treba. Kada to naučimo i uvežbamo, biće svima nama bolje. I neće biti važno kako se vlast ili čovek na vlasti zove, već će merilo svega biti rad, posvećeneost poslu i odgovornost.
Uvek ću primetiti ono što je dobro, kako god vama to zvučalo. A vi razmislite, promislite, izvagajte – pa onda sudite. I o pohvalama, i o kritici.
10.maj
