Danas počinje praznovanje. Pet neradnih dana, malo li je? Posrećilo nam se. Poklopili se uskršnji i prvomajski praznici, pa zaposleni neće ići na posao od danas pa sve do 4 maja. A nezaposleni će samo nastaviti da odmaraju, jer drugog izbora nemaju.
Šalim se ja malo, a što da se ne našalim na svoj i naš zajednički račun. Zato što ni praznici više nisu kao što su bili, niti se praznuju kako nekakav red nalaže, već kako se mora i kako prilike zahtevaju.
Prvi maj smo, kao praznik, zadržali iako me to pomalo čudi, imajući u vidu da je sve, što miriše na neku komunističku tvorevinu iskorenjeno, da mu se trag zatre. Možda zato što je međunarodni, mada i taj međunarodni praznik nosi u sebi primese komunizma, ali ajd promako se nekako nezapaženo.
A lepo je bilo nekada u vreme prvomajskih praznika. Nije to bio praznik reda radi. Znalo se zašto se praznjuje, znalo se da su toga dana 1886 godine radnici u Čikagu štrajkom i protestima počeli da se bore za osmočasovno radno vreme. Da je trećeg maja došlo do sukoba radnika koji su bili članovi sindikata i štrajbrehera. Da se u sukobe umešala i policija i da su 4 pripadnika sindikata ubijena.
Znalo se još mnogo toga što se 1 vog maja sa poštovanjem obeležavalo, a znali su se i običaji širokih narodnih masa koje su negovale prvomajski uranak. Izlazilo se u prirodu, družilo i nećete verovati i pevale su se neke radničke pesme. To se više ne peva, sramota je u ovom današnjem savremenom i civilizovanom svetu da pevaš te komunističke pesme. Peva se danas nešto drugo, nešto iz repertoara onih turbo folk pevača, kakve veze ima što to nije u duhu praznika. Važno je da je veselo, da se pojede, popije, može i da se napije, a i ludovanja i bahanalije dolaze u obzir. Pa praznik je. Prvi maj. Međunarodni dan rada. Što da se ljudi ne vesele.
Ove godine i Uskrs, što bi se reklo, pada u vreme prvomajskih praznika. Lepo što se poklopilo, mislim lepo za sve one koji će imati više neradnih dana. Ali baš nešto i ne idu ruku pod ruku ovaj komunistički s jedne, i hrišćanski praznik s druge strane. Mada, ruku na srce, snalazimo se mi. Uuuuu, nije nama teško kada treba da se slavi. Pravoslavne običaje za Uskrs, pa brat bratu, polovina ne poznaje. Ko da to ima veze. Jel se farbaju jaja za Uskrs? Pa farbaju se. Fazon je samo da znaš da ih ofarbaš, a ako još umeš i malo bolje i kreativnije, Bog da te vidi. Ustvari svi mi mislimo i da nas Bog vidi čim smo ofarbali ta jaja, i krenemo da ih trampimo međusobno, glumeći neke mnogo pobožne ljude.
A to su vam isti ljudi, oni isti s početka priče. Oni što slave Prvi maj, ali i Uskrs. Pomirili se međusobno, a eto ove godine im se posrećilo i da zajedno slave oba praznika.
Kapitalizam je to, rekao im neko, i ljudi shvatili. Nema u kapitalizmu oću, neću. Ima samo moraš. Pa ti vidi koju ćeš opciju da odabereš. A što se radničkih pokreta tiče, možeš samo da sanjaš bato. Nestalo to, isparilo sa tim, gore navedenim komunističkim izmotacijama.
Uskrs može, nije problem. Farbaj jaja do mile volje, idi u crkvu, idi u prirodu, niko ti to ne brani, ali pošto završiš posao. Molim lepo. Organizuj se. Pola dana radi, pola slavi, šta ti fali. Pa rad je stvorio čoveka, nije lenčarenje.
Dakle, danas se ne radi. Tako su nam rekli. A nama kada nešto kažu mi im verujemo. Više nego rođenim očima.
Pa, srećni vam praznici, radili vi ili ne radili. Važno je da ste se stavili u red i da se ponašate ko i svi ostali oko vas. Ko vas uopšte pita jeste li zadovoljni ili niste.
30.april
