Nezapamćena tragedija dogodila se u utorak uveče u porodičnoj kući u Senti, kada su pomahnitali psi nasmrt izujedali četvorogodišnjeg D. B. Dete je zadobilo izuzetno teške povrede po telu, ali je i majka povređena i prebačena u bolnicu.
Da ne ponavljamo priču, mučna je i teška za slušanje. U takvim situacijama normalan čovek oseti ogromnu tugu, a onda počne odmah da traži krivca. Jer, neko mora da bude kriv zbog onoga što se dogodilo. Psi nisu, oni su životinje, često sa nepredvidljivim ponašanjem. Mogu roditelji da budu krivi što su ovakve pse čuvali i dozvolili da dođe do svega ovoga. A kako da budu krivi, pa nisu oni jedini na ovom svetu koji čuvaju pse. Što su malom detetu dozvolili da prilazi psima? Pa zar i psiholozi ne savetuju da je druženje dece sa životinjama veoma korisno za njihov razvoj? Milion drugih pitanja slede, ne bi li se krivac pronašao. Životinje su odmah platile životom, eutanazirane su istoga časa. Ko da je to od nekakve vajde i ko da će to biti satisfakcija.
U ovakvim situacijama uvek mi padnu na pamet reči moje babe: Sudbina je to sinko, od nje se ne može pobeći. Čovek, ako mu je suđeno, i u lavoru može da se udavi.
Kako – pitam.
Pa lepo, padne u lavor, onesvesti se, uguži se i umre. Tako mu suđeno.
Ima logike u ovim rečima, jer postoje smrti koje ničim ne možeš objasniti, i nesreća koje nemaju nikakvu logiku. A dogode se.
Sudbina je prema narodnom verovanju sila koja određuje život svakog pojedinca i od koje se ne može umaći. Sudbina je ono, što je nekom predodređeno, pogotovo najznačajniji događaji u životu, uključujući čas i način smrti. Događaji koji čoveka „snalaze“ smatraju mu se dosuđenim, a ono željeno koje, i pored uloženog truda ostaje neostvareno, smatra se nesuđenim. Ima logike u tim narodnim verovanjima, koliko god se svi mi otimali, i koliko god ih smatrali budalaštinama.
Čak su se i folozofi bavili sudbinom. Smatrali su da je sudbina nužni red u svetu kojem je podrvgnuto svako biće. Sudbina, kažu, nije slepa ili slučajna kao usud, nego je racionalna, iako nepoznata pojedincu koji u njoj učestvuje. Tokom istorije mnogi ljudi su bili nezadovoljni samo fizičkim objašnjenjem teških bolesti, raznih nesreća i prerane smrti, pa su pretpostavili natrpirodni uzrok nevoljama koje dolaze, bez obzira na zasluge. Verovanje u sudbinu, smatraju filozofi, čini život podnošljivijim time što čoveku omogućava prihvatanje racionalnog univerzuma, uprkos očiglednim nepravilnostima i nepravdama.
Pokušavam sebi da objasnim ovaj, i bezbroj sličnih događaja, koji nemaju smisla ni logike, a ipak se svakodnevno dešavaju. Shvatam da u takvim pokušajima postoji mali milion neobjašnjivih činjenica, nepojmljivim ljudskom razumu. I čini mi se da je onom običnom svetu, poput moje babe, bilo mnogo jednostavnije da prihvati život i događaje u njemu. I da se sa njima pomiri, pripisujući uzroke nečemu nepoznatom, sudbini ili Bogu, u čije se poslove običan svet ne meša.
Nama danas je teško da razumemo sijaset stvari. Zato što kopamo, tražimo i želimo da pronađemo krivca. Kako bi ga kaznili, razume se. I slušam ovih dana komantare mnogih koji postavljaju milion zašto……..a ni jedno zašto nije zasnovano na racionalnim temeljima.
Ishod iz čitave priče je nevino stradalo dete, usmrćeni psi, i ranjena majka za čiji se život lekari bore. A kada se izbore i ostave je živom, ona svejedno neće biti živa. Čak ni nauk iz ove priče ne možemo da izvučemo. Ništa. I šta je ovo drugo, nego sudbina? Negde zapisana jednom dečaku da živi 4 godine i da umre na svirep način. I jedne majke da posle toga više ne živi. Svako racionalno objašnjenje ovog događaja, ne pije vodu.
12.mart
