Izvinite što sa Danom žena kasnim jedan dan, ali to je zbog vanrednog stanja. I izolacije, i korone, i vakcinacije…..i svega ostalog što nam je ukvarilo živote i okrenulo ih naglavačke. Juče smo mogli lepo svi da budemo u kafani i veselimo se. Naši muškarci bi slavili, a nama bi poklonili po jednu ružu da im pravimo društvo. Izdobijali bismo neke poklone, koji nam u životu nisu neophodni, ali bismo im se radovale, jer nam ionako malo ko šta poklanja. A poklonu se u zube ne gleda. Gradom bi šetale žene sa uvelim ružama, kontejneri bi ih nakon toga bili puni, ljubili bismo se na poslu, u autobusu, na ulici. Žene bi ženama čestitale, nema veze, i čestitke su dobrodošle od svakoga, ako su za praznik. I da ne nabrajam više „šta bi bilo, kad bi bilo“, jer nije bilo onako, kako obično biva za Dan žena.
Ne izgovaram glasno, ali mi je mnogo milo što je tako. Mnogo mi je milo što nema one glupe euforije, onih bezveznih performansa, licemerja i izveštačenosti koja prati svaki Osmi mart.
Za one, koje misle da je dan žena praznik koji se slavi u kafani i uz sve gorepomenute manifestacije čisto podsećam. Praznik je ustanovljen u znak sećanja na demonstracije američkih radnica u Čikagu 1909. godine i njujorški marš više od 15.000 žena koje su tražile kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa. Inicijativu za taj praznik dala je nemačka feministkinja i članica socijalističke stranke Klara Cetkin, a prvi Dan žena proslavljen je 1911. u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Danskoj.Generalna skupština UN je 1977. godine rezolucijom proglasila 8. mart Danom ženskih prava i međunarodnog mira.
Toliko o tome i o dobroj nameri ustanovljavanja ovog praznika. I toliko o nama, običnim ljudima, koji sve izvrnemo i
unakaradimo. I koji ženu pretvorimo u paćenicu kojoj neko treba da pomaže da bude žena. I sve ostalo što uz ženu ide. Zato želim da vam pročitam ono, što je o ženi, napisala naša književnica Brankica Damjanović, poznata po mudrim mislima i fantastičnim opsimima svega i svačega, pa i žene kao ljudskog bića.
„Ima tih žena koje umeju i da čitaju i da se šminkaju. Znaju da umese, ali i da se udese. Ne beže od problema, ali ih nikada nikom ne stvaraju. Ima tih dama koje izgledaju lepo ne da bi se nekom dopale; one se dopadaju sebi, uživaju u lepoti i grade svoj stil. Prepoznatljiv. Daleko od trendovskog fenseraja i nametnutih normi u pogledu bilo čega. Takvu ženu je teško nazvati svojom, jer pored nje ti se ceo svet učini nekako blizak i drag, nekako – njen. Ona nije tu tebe radi, čak i ako ti je izjavila ljubav. Ona je ljubav sama, ona ne traži dokaze, performanse, milostinju, zakletve niti obećanja. Ona postoji, svesna da je sama, da je svako od nas uvek sam, ali će most između sebe i drugih neumorno graditi sve dok diše. Lepotom, dobrotom, znanjem, blagošću. Žena, kad to jeste, ona je sve ono što je i majka Zemlja, majka Priroda. Veličanstvena u svojoj jednostavnosti. Svugde i sve možeš sa njom. Izgubljen si bez nje. Kad prepoznaš takvu ženu, osetićeš da si Muškarac. I znaćeš da je bilo vredno truda sve što si činio, sve što činiš ili ćeš tek učiniti za nju – Ženu.“
Hvala na pažnji, i doviđenja – što bi rekla moja koleginica s posla. Umeš li ti draga damo da budeš žena? Ili misliš da neko drugi takvom treba da te napravi? Umeš li da budeš svoja i po meri sveta u kojem živiš? Ili drugi treba da ti pomaže da to budeš? Umeš li da se izboriš za svoja prava bez galame, borbe prsa u prsa i uličnih demonstracija? Umeš li da staneš rame uz rame sa muškarcem, a da se pri tom ne rveš sa njim u dokazivanju ko je bolji?
Ako sve to umeš, možeš i znaš – koji će ti đavo nečija pomoć da bi ostvarila svoja prava? I znaš šta? Ne moraš da budeš lepa spolja da bi bila lepa iznutra, ne moraš da budeš bogata da bi bila dama, ne moraš ni sa kim da se biješ, da bi bila prva. Moraš samo da budeš svoja i da se trudiš da budeš najbolje izdanje sebe.
„Žena, kad to jeste, ona je sve ono što je i majka Zemlja, majka Priroda. Veličanstvena u svojoj jednostavnosti. Svugde i sve možeš sa njom. Izgubljen si bez nje. Kad prepoznaš takvu ženu, osetićeš da si Muškarac.“- kaže Brankica Damjanović u svom tekstu, posvećenom ženi.
Zato, drage moje dame, potrudite se da budete takve žene, kako bi se i muškarci na ovom svetu bili drugačiji. Jedni bez drugih ne možemo, a iz tog odnosa proizilazi i sve ostalo. Na kraju krajeva – Bog je stvorio Adama i Evu zarad ravnoteže u svetu, ne zarad nekakvih večitih međusobnih ratova i dokazivanja. Stvorio ih je da bi mogli zajedno da menjaju svet i da bi se voleli.
Sve smo izokrenuli naopačke, kažem ja vama. Što ne znači da stvari ne možemo da dovedemo u red. Nije nama potreban Osmi mart, da bismo bile žene. Potrebni su nam svi dani u godini i svaki trenutak u svakom danu. A ruže? Pa ruže mogu da stignu onda, kada neko oseti potrebu da ih daruje.
09.mart
