Biljana Čekić, sigurno nije ni sanjala da će sa 13 godina postati jedan od najpopularnijih likova u našoj zemlji.„Dara iz Jasenovca” joj je pomogla da se vine u nebesa. Bilja je sada glumica, jedna od viđenijih glumica. Možda je , kao i sva ostala deca, maštala da postane glumica, ali mašta je jedno, a život drugo. Ko ti brani da maštaš.
A kad mašta postane stvarnost i kada si svestan da si svojom ulogom osvojio gledaoce kraj malih ekrana, šta biva sa tobom? Ljudi misle da se je Biljanin život sada iz korena promenio. A nije. Ona čak i ne živi život sličan njenim vršnjacima, jer nema mogućnosti da ga živi.
Ova mala VELIKA glumica rođena je u Kozarskoj Dubici, a mesto koje broji nešto više od hiljadu stanovnika zove se Sreflije. Biljana ujutru ustaje pre šest, kada odlazi u školu, a čim se završe časovi, dolazi kući gde posle završenog domaćeg, pomaže porodici oko održavanja imanja. Glumici uz koju je plakao čitav Balkan ne predstavlja problem da vodi računa oko male farme, hrani stoku i da pomaže tokom letnjih meseci na njivi, a kada joj vreme dozvoljava radi i druge poslove.
Ne bih ja dalje, i ne bih više o svemu onome, što i ostali novinari ovih dana pišu. A pišu o siromaštvu porodice u kojoj je rođena, o tome da je majka napustila porodicu, o težini njenog školovanja i
življenja uopšte. Pišu i “patetišu” do iznemoglosti i nazad. Novinari patetišu, a ostali, “neki važni ljudi” se utrkuju kako i na koji način da Biljani pomognu da u potpunosti ostvari svoje snove i postane jednoga dana glumica, kakvom je sebe zamišljala.
Čitam i prebirem po glavi sva prošla vremena i sve prošle , meni poznate, neiskorišćene potencijale dece rođene u nekim zabitima i nedođijama. Jednako kao i dece, rođene u bilo kom našem gradu, koja su nevidljiva za svet. A nevidljiva su zato što su siromašna, zato što ničim ne mogu da se istaknu i pokažu svetu, osim svojom pameću i sposobnostima. A svet nikada nije, a ni dan danas ne prepoznaje pamet i sposobnost.
Mlade ljude napred guraju neke druge stvari: novac, poznanstva, rođačke, političke veze……..ponajmanje ono što jesu, i što nose u sebi.
Koliko njih su postali glumci zato što su im roditelji bili glumci, muzičari, lekari, profesori……da ne nabrajam više. A tek koliko ih je do cilja stiglo preko kojekakvih veza. Ne kažem ja da su svi oni loši, ali bogami neki i jesu. Kažem samo da su svi oni imali vetar u leđa, potporu i sigurnost na putu kojim su se kretali. A kada bi stigli do cilja, onda bi sve prštalo od sreće i zadovoljstva. Jer „to je to, ništa se od njih drugo nije moglo ni očekivati”.
Od jedne male Biljane Čekić, čiji je otac običan radnik u Fabrici za preradu drveta, a majke i nema – ni u ludilu niko ne bi mogao da očekuje da postane glumica, i to dobra glumica. Zato što je niko nije ni poznavao, niko je nije uočio, niko upoznao bolje.
Desilo joj se čudo, pa je poletela. Samo da se ne dogodi da je zaboravimo kroz godinu dana, jer Biljana ima svega 13 godina i pred sobom milion prepreka koje treba da savlada i milion izazova, sa kojima treba da se nosi. I opet sve to ona neće moći sama, uprkos talentu koji nosi u sebi i uprkos radu i upornosti, kojima je život naučio.
U ovom trenutku Biljana se razlikuje od svojih vršnjaka, jer je VELIKA glumica. U isto vreme razlikuje se i po tome što je najobičnija devojčica, koja je na trenutak sanjala, pa se probudila.
Nude se razne vrste pomoći Biljani i njenoj porodici. Iskreno se nadam da će se ponuđeno i ostvariti, kako bi Dara iz Jasenovca nastavila svoj put i stigla i do svetske, ne samo domaće kinematografije.
A što da ne stigne, šta joj fali? Leđa joj fale, reći će neki. Što jes, jes. Leđa joj fale. Bez njih ništa ne vredi danas. Ništa si i niko, ako nemaš ta prokleta leđa. Posreći se ponekad, bljesne neko poput Biljane Čekić iz Kozarske Dubice, bljesne pa nestane. I nikoga nije briga što ga nema, i što je bio mnogo veliki kada ga je bilo. Samo se toga bojim, jer je dobila šansu, kakvu mnogi njeni vršnjaci nisu imali. Da uplovi u svet koji nije njen, i da u tom svetu bude najbolja.
02.mart
