Vlasnik škole glume “Stvar srca” Mika Aleksić poslednjih dana ubi koronu u medijima. Prestadosmo da čitamo brojke obolelih, na respiratorima i preminulih – prebacismo se na brojke silovanih, zlostavljanih, mobingovanih i na bilo koji drugi način oštećenih lica, od strane čuvenog učitelja glume, Mike.
Posle Milene Radulović, koja je otkrila slučaj, devojke su se ređale jedna za drugom sa svojim pričama o njemu. Pa su usledili glumci koji su pričali svoje priče, uglavnom prožete saznanjima o Miki “kao takvom”, a onda su usledili prijatelji, poznanici, komšije……..mnogi su ponešto o Miki imali da kažu, retko ko ili niko, nije kazao bilo šta što bi mu išlo u prilog. Miku su stavili na stub srama i razapeli ga.Čak su mu i osuđenici u zatvoru obećali mnogo toga, u njihovom maniru pripremljenog za sve pedofile i predatore. I najgori kriminalci se, u ovakvim slučajevima, stavljaju iznad. Ostade Mika sam sa sobom i svojim, skoro dvadesetogodišnjim, slatkim za njega iskustvima, sam , da usamljeniji ne može biti. Eto, i dodeljeni mu advokat odbio da ga brani, jer je napastvovao ćerku njegovog prijatelja.
I neću više o tome, svako će u ovoj priči raditi svoj posao pa će se reč „navodno je učinio to i to” ili pretvoriti u „stvarno”, ili neće biti dokaza, pa će se Mika izvući. Kažem, nije me to briga, i ta me tema ne zanima. Ima ko o tome brine. Mene zanima strah ukorenjen u nama ljudima da kažemo ono što mislimo, i da se bez bojazni od posledica suprostavimo svima, koji nam nanose zlo. Bilo kakvo. Neka je to i obična šteta, ali ako je nepravedna, zbog čega o njoj ćutimo? Šta nas prečava da glasno izgovorimo ono što nam smeta, i što ruši naš integritet?
Zbog čega su se devojke bojale da pre 5, 10 ili više godina odmah kažu šta im se događa, pa ih danas ne bi bilo toliko, koliko ih je?
Pustimo sada i devojke, koje su bile mlade čak i maloletne, zbog čega su ćutali svi ti silni glumci, prijatelji, poznavaoci “lika i dela” Mike Aleksića? Zašto nisu glasno izgovorili to što znaju? Danas im se, naprasno, mozak prosvetlio, pa se svega prisetili i jedan za druugim se ređaju u medijima sa svojim svedočenjima i potvrdama Mikinog zločina. Prilično kukavički, i u velikoj meri bljezgavo, što bi se reklo. Jaki frajeri, dodala bih ja.
I vraćam se iznova na, ukorenjeni u nama strah, da se nečemu suprostavimo i da sprečimo nenormalne pojave u društvu. Uzmimo kao primer i mobing na radnom mestu, koji je u takvoj meri raširena pojava, da lagano prelazi u normalnost. U „trpi i ćuti”, jer posle toga može svašta da ti se desi.
Ćutimo zbog najkrupnijih, ali i najsitnijih stvari koje nisu normalne u životu svakog pojedinca. Bojimo se nečega i ćutimo, zarad sebe. Polazeći od toga da uvek može i gore.
Mika Aleksić, koji je oficijelno imao školu glume a neoficijelno je imao “školu za ispiranje mozgova” – je samo jedan slučaj koji se sticajem okolnosti ogolio i “iskočio” u javnost. Koliko Mika ima u ovom društvu, a tek koliko žrtava takvih Mika. I ništa. Svi ćute i čekaju da neko prvi počne. Milena Radulović je počela u Mikinom slučaju. Gde su ostale Milene da odmotaju klupko brojnih drugih slučajeva? Nema ih, ćute. Ćute i boje se.
I, ne treba im zameriti što se boje. Zato što se boje za sebe, i zato što znaju da ih niko neće zaštititi, ukoliko “ispljunu” svoju životnu priču. Naprotiv, često se je događalo da od žrtava , postanu krivci i da narod na njih baca drvlje i kamenje. A da ne govorimo o osveti onih, na koje su pljunuli.
Dokle tako, pitaju se mnogi. Pa dotle dok sistem ovako funkcioniše, dotle dok ne počnu da se poštuju pravila i zakoni, ali za sve jednako ne selektivno, dotle dok običan čovek ne bude siguran da će, iznoseći pred oči javnosti svoj problem, biti heroj a ne lik koji će se povlačiti po novinama i kojim će svi ispirati usta, posebno na društvenim mrežama, koje su meka za ovakve slučajeve.
Mržnja i strah su bolesna stanja uma, koje obeležavaju vreme u kojem živimo. A mi ih prigrlili, i nikako da ih se oslobodimo. Do nas je, nije ni do koga drugog. I do naših života koje ćemo, ili živeti ili straćiti uludo, bojeći se svega i svačega.
Što reča Meša Selimović “boj se ovna, boj se govna. Pa kad ćeš živjeti”? Pa tada kada shvatimo da Mika i njemu slični nisu ovnovi.
21.januar
