Taman se ponesem mišlju da ima nade za nas, a onda me neki gest na ovim našim, još uvek prilično primitivnim prostorima, baci na patos i razočara načisto.
Ana Ivanovic je objavila lepu porodičnu, toplu fotografiju svog doma pred novogodišnje praznike, uz jelku, razume se. A pošto mi baš volimo da mrzimo i tražimo dlaku u jajetu, od svega na fotografiji neki su videli samo Anine noge. A neki drugi jelku koja je mnogo siromašna i bedna, treći bi joj oprali zavese jer su negde na fotografiji uočili da su prljave. Komentari zadiru u duboku mržnju, uključujući i to da se Ana usudila da čestita katolički Božić.
E, stvarno su me bacili na patos ti pojedinci, koji sigurna sam nisu većina, ali su oni, koji sve pokvare i sve pred sobom unište, svojom mržnjom.
Njeni uspesi ne znače ništa, puj pike zaboravljeno. Ni to što je uspela da pobedi Mariju Šarapovu i Svetlanu Kuznjecovu, Žastin Enan……..da ne nabrajam dalje. Najveći uspeh je ostvarila na Rolan Garosu gde je savladala Jelenu Jankovic…….mogla bih ja sada da nabrajam do sutra, uključujući i njeno humanitarno angažovanje, kada je postala ambasador UNICEF-a. Postala supruga i majka, i sve čega se latila u životu, bilo je dobro, uključujući i njen porodični život.
Ali, nikada ona ne može da bude toliko dobra, koliko mi možemo da joj iščačkamo mane. Njoj, i bilo kome drugom. Novaku Đokoviću, recimo, na čijem primeru smo se pokazali i dokazali za desetku.
Pa se nešto pitam: Jesmo li mi normalni, i koji nam je đavo? Hoćemo li to sami sebe uspešno i sa predumišljajem da uništavamo, ili smo stvarno primitivni? Možda smo se u toj meri, opterećeni lošim životom, odljudili i postali zli, da to ne primećujemo, pa nam se čini da tako baš treba.
Zbog čega od nečega , što je samo po sebi dobro, ne napravimo još veće dobro? Zbog čega sve moramo da bacimo u blato i krunišemo ga ruganjem? Ni praznici nam nisu sveti, ništa nam nije sveto, a posebno ne ljudi koji su ovde u Srbiji rođeni, i koji su Srbiji u nečemu , što rade, podigli ugled u svetu. Baš umemo da budemo zahvalni, alal nam vera.
Znamo da komentarišemo kako je neko otišao, napustio Srbiju, služi tamo nekoga, a ne svoju zemlju. Umemo da sve njih stavljamo na stub srama, ne gledajući sebe u ogledalu. Jer kada bismo se (mislim na neke među nama) pogledali, videli bismo da ne vredimo ni pet prebijenih para ni ovde, a kamoli na nekom drugom mestu. Videli bismo da, osim mržnje, ništa drugo nemamo da ponudimo, pa i ako smo ovde, u našoj Srbiji, ta Srbija od nas nema nikakve vajde. Ali, može da ima štetu. Zato što smo ovakvi kakvi jesmo, i zato što ne umemo da poštujemo ni ono što je naše, a kako li bismo onda ono što je tuđe?
Badava ja sve ovo ponavljam ko neki papagaj. Nikoga ne možeš promeniti, ako on ne želi da se menja. A naš put u Evropu je u promeni svakog od nas, u našim glavama, pa onda u svemu ostalom. Glave su nam zatrovane onim što je loše do te mere, da ih ni dezinfekcija ne može popraviti.
I prestanimo da svaljujemo krivicu na druge
26.decembar
