Dođe neko vreme u godini, poput praznika, kada ljudi počnu da razmišljaju o poklonima, darivanju i lepim trenucima koje jedni drugima priređuju. Stignu trenuci u kojima bi čovek, po prirodi stvari, trebalo da bude najsrećniji u životu, jer se takvi trenuci ne ponavljaju često. A nisu srećni. Nisu zbog toga što nemaju uslove za sreću, nemaju mnogo toga što druge ispunjava i čini te trenutke posebnim i za sećanje.
U ličnoj, čovek zaboravi na sreću ili nesreću drugih i ne treba ga zbog toga kriviti. Ljudski je. Sve to me je nateralo na razmišljanje o humanosti i humanim ljudima. Pa mi se učinilo da i humanost ima nijanse i pojavne oblike. Nije ista, definitivno nije ista.
Svi su mediji ovih dana pisali o nišlijki Vladani Stojanović koja prikuplja benkice za porodilište. Lepa akcija…… progovorili su o njoj, i ostavili Vladanu iza sebe do neke nove prilike ili do neke nove potrebe da popune termine u svojim emisijama ili stupce u novinama, jednom lepom pričom.
Tu sam i ja kao novinar, koji je tu lepu priču iskoristio. Nažalost, ili na sreću, Vladana Stojanović mi od trenutka upoznavanja pa nadalje ne izlazi iz glave. Ne znam ni sama koliko je ljudi, kako ih zovemo humanitaraca, prošlo kroz moje emisije i novinarske priloge, ali Vladana je nešto posebno i nešto drugačije.
Nije stvar u 1000 benkica koje je prikupila za niško porodilište, nije stvar u mnogo drugih prikupljenih stvari koje će darivati budućim mamama i njihovim bebama, nije stvar u količini prikupljenog…….stvar je u ljubavi kojom Vladana Stojanović sve to radi, trošeći maksimalno svoje slobodno vreme, poklanjajući trenutke pripreme za dolazak svoje bebe na svet drugim majkama, odvajajući od brige za svoju porodicu brigu o drugim porodicama i radeći na tome bez prestanka i predaha, kako bi iskoristila svaki trenutak za još jedno novo humano delo.
A nije morala. Niko je nije ni pitao za pomoć, ni terao da pomogne. Na porodiljskom, kao majka jednog deteta, udubila se u razmišljanja o kojima vam sada govorim. U razmišljanja o drugim majkama koje, poput nje, neće moći da obuku i opreme svoje dete kako valja, koje se u tom najsvečanijem i najsrećnijem trenutku neće osećati dobro (a treba da se osećaju), koje će sa tugom posmatrati druge oko sebe i od prvog minuta života njihovog deteta osećati razliku, nepremostivu za njih.
Zato je Vladana krenula u žestoku akciju čiji je najveći i najplemenitiji cilj, ne da prikupi benkice i spavaćice, već da kupi sreću majkama i njihovu radost. Da im omogući da budu poput drugih i da se bar na tom početku života njihovog deteta osećaju ravnopravno sa svim majkama.uri Vladana, ne obazirući se na činjenicu da je u devetom mesecu trudnoće i da je korona koje se svi okolo plaše, žuri da uradi što više, pre nego što ode na porođaj.
Na svom instagram profilu, na kojem prikuplja pomoć je napisala: „Noćas nisam mogla da spavam. Malena me cele noći šutirala, gorušica pravila društvo, a kičma kao da se delila na pola od bolova. Znam da odlično znate osećaje. Zbog nečega još nisam noćas spavala…
A to je još jedna stvar…
Ja nisam spremna da odem u porodilište i boravim tamo sa svojom bebom, a znam da sam mogla da učinim više za sve nas koje ćemo boraviti tamo sa našim bebama.Za nas, za naše sestre, za naše prijateljice, kume,snaje, jetrve, komšinice.”
Da li me sada razumete o čemu govorim? Vladana Stojanović, dobra duša (ne znam kako bih je drugačije nazvala), žuri – ne zbog sebe – već zarad svih drugih kojima želi da trenutke u porodilištu i dane posle toga, učini lepšim. Zato je ona meni drugačija i posebna. I zato zaslužuje status humanitarke, koji je uzdiže iznad drugih. Kod Vladane je to stanje svesti i način života, ne akcija
koja će početi i završiti se. Nema kod nje kraja, ima samo početka i neprekidnog rada zarad dobra drugih.
(POKR….. ponovo stavi kako ona prica u mom prilogu iz jutra)
„Bogati smo onoliko koliko dajemo” – stara je izreka. Ne znam da li se Vladana Stojanović oseća bogatom, ali sam sigurna da je ispunjena. Ispunjena srećom i zadovoljstvom što je sama, bez ičije pomoći i sa sopstvenom idejom, uspela da promeni svet na bolje.
Ne mogu, možda, svi kao ona. Ali mogu da joj pomognu u naumu da čini dobre i plemenite stvari, od vajde bi bilo.
Moj skromni doprinos se sastoji u tome da vam kažem: Vladana je stvarno drugačija i posebna. Vredna pažnje i poštovanja, i nagrade koju joj niko neće dati (to ona zna), ali je ona sama sabi poklanja kroz darivanje.
23.decembra
