Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, 3 decembar, obeležava se od 1992 godine, kada je Generalna skupština UN usvojila rezoluciju kojom se sve zemlje pozivaju na obeležavanje tog dana s ciljem da se unapredi i omogući osobama sa invaliditetom jednako uživanje ljudskih prava i ravnopravno učešće u društvu.
Taj dan je samo povod da se skrene pažnja na sve probleme s kojima se osobe sa invaliiditetom suočavaju, a njih je daleko više i veći su od problema ljudi, koji te probleme nemaju. Siromaštvo i visoka stopa nezaposlenosti dva su krupna, ali daleko izraženija upravo kod osoba sa invaliditetom. Isključenost iz društva je prateći problem, sa kojim se društvo poslednjih godina malo intenzivnije bavi. Nužnost stavljanja u fokus ove problematike je sve prisutnija, ako se ima u vidu da preko milijardu ljudi, ili približno 15% svetske populacije, živi sa nekim oblikom invaliditeta.
Brojne su barijere koje osobe sa invaliditetom širom sveta isključuju iz punog i efikasnog učetvovanja u društvenim tokovima. Hteli to da priznamo ili ne – još uvek su u priličnoj meri nejednake mogućnosti u pogledu obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene i socijalne zaštite. I što je još strašnije -svi ovi problemi su i dalje nevidljivi za društvenu zajednicu, što znači da su i osobe sa invaliditetom još uvek nevidljive, a očekuju da imaju jednake mogućnosti i prava na različitost.
Ne može se reći da Srbija nije napredovala u pogledu zakonske i podzakonske regulative kada je u pitanju položaj osoba sa invaliiditetom. Problem u ovom, kao i u svim ostalim slučajevima u našoj zemlji, je primena Zakona. Imamo ih dobre, čak i bolje nego u ostalim zemljama, ali ih badava imamo ukoliko nisu zaživeli u praksi.
Generalna skupština UN je još u decembru 2006 godine usvojila Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Srbija je već 2009 ratifikovala ovu Konvenciju s pratećim Opcionim protokolom. Podsećamo – dokument potvrđuje univerzalnost i nedeljivost svih ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i potreba da se osobama sa invaliditetom garantuje uživanje svih prava i sloboda, bez diskriminacije. Šta se desilo od 2009 do danas? Bez sumnje, ne mnogo konkretnih poteza države.
Vlada Srbije je, u međuvremenu, usvojila i Strategiju prevencije i zaštite od diskriminacije. Strategija i dalje samo prepoznaje osobe sa invaliditetom kao osetljivu grupu. Među zadacima koje je pobrojala je i – stvaranje bezbednog okruženja i unapređenje tolerancije prema njima. Sledi iskorenjivanje, odnosno suzbijanje govora mrženje i akata fizičkog i psihičkog nasilja i privođenje pravdi onih koji to čine, kao i javno zagovaranje neophodnosti sprečavanja diskriminacije i promovisanja kulture tolerancije.
Reči, reči, reči……..Nagomilanih na papiru, izbledelih u praksi. I pretočenih u svakodnevna nastojanja koja stvaraju privid da se nešto na tom planu čini i da je briga o osobama sa invaliditetom prisutna. Pomeranja „puževim koracima“ malo mogu biti od vajde osobama sa invaliditetom. Jer njihov, ionako težak i komplikovan život, odlaganjem rešavanja i najsitnijih problema postaje još teži i još komplikovaniji. U većini slučajeva siromašni, postaju još siromašniji ako ne mogu da se zaposle. A ne mogu da se zaposle jer su dobrim delom neobrazovani, ili sa nižim obrazovanjem. Da se obarazuju je veoma teško, jer nisu stvoreni uslovi za nesmetano obrazovanje. A kada sve to nedostaje, oni su sticajem okolnosti i silom prilika isključeni iz društvenog života, dakle izolovani. Začarani krug iz kojeg je teško izaći, bez pomoći društva.
„Samopomoć“, bolje rečeno snalaženje pojedinaca ne treba računati. Zato što su to retki pojedinci koji uz pomoć „mišića“ i snažne volje, uz mali milion prepreka i uz ogromnu želju da stignu do cilja – na kraju završe škole, ali šta onda? Onda nemaju posao, ili ga imaju u toliko malom broju, da je zanemarljivo i za pominjanje.
Ako je 3 decembar, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, prilika za podsećanje na njihove probleme – neka to bude i prilika za preispitivanje i svođenje računice šta smo to uradili za njih, a šta gurnuli pod tepih. I prilika da vidimo šta je bilo moguće, a šta nemoguće. Pa da to moguće do 3 decembra naredne godine ne zaboravimo, kako bismo malo brže koračali ka ostvarivanju prava i jednakih mogućnosti osoba sa invaliditetom. Puževim koracima teško da ćemo skoro stići do cilja.
03.decembar
