Čudna neka vremena došla. Vremena u kojima NIKO preko noći postane NEKO, i obrnuto. Teško pronalaziš stare prijatelje, jer prijateljstva se danas drugačije mere i vrednuju. Po kući u kojoj živiš, marki automobila, brendiranoj odeći i skupim putovanjima na koja se, zarad prestiža a ne interesovanja, odlazi.
Prijateljstva iz srednje škole, koja su nekada bila jača od rođačkih veza, danas ništa ne znače ukoliko nisi „ista fela“ kao dotični. Prosto nemate ista intersovanja. Vas možda zanimaju neke sasvim obične stvari, prijateljska ćaskanja i podsećanja na stare dane, vi biste da se smejete i radujete nečem što vam je bilo zajdeničko…..Nema toga više ukoliko ne posedujete garderobu sa natpisom Versaće, ukoliko vam cipele nisu iz brenda Guči, jer su Luj Viton (koje usput da kažemo koštaju 2 000 evra) mnogo neudobne. Stari džip su poklonili majci da se vozika naokolo, jer je za rođendan stigao novi. Skupa jela, skup provod, skupa garderoba, obuća i letovanja……..sve je o čemu ta „posebna fela“ ume da razgovara. Ne vraćaju se oni unazad, ne prija im sećanje kada nije bilo para ni za jedno piće u najjeftinijem kafiću, kada su se cipele pozajmiljivale od drugarice kako bi se izašlo u grad, kada se razgovaralo o onim običnim stvarima iz okružanja, smejalo se ili plakalo, svejedno je. Ne vraćaju se oni unazad, jer bi tada morali da se navrate i na put kojim su išli kako bi do svega toga stigli. A on baš i nije za sećanje, posebno ne za dosećanje.
Sa tom „posebnom felom“ nestalo je sve što je bilo dobro. I bezrezervna prijateljstva, i ljubavi iz ljubavi, i doživotna druženja, i empatija prema drugim ljudima……baš sve je otišlo u nepovrat. Sreću se neki ljudi, reda radi, provode nešto vremena reda radi, pa svako ode nazad, u svoj svet u kojem mu je dobro ili loše, vrag bi ga znao. Onom ko nema, svakako je loše. Onom ko ima, ne znam……ali nisam baš sigurna da mu je sasvim dobro. I jedni i drugi žive sa svojim mukama, strahovima i željama. Oni koji nemaju – da ugrabe bar nešto od života, oni koji imaju takođe da ugrabe još više od života dok im ne izmakne iz ruku, i što je najvažnije – da ne izgube ono što imaju. Smeju se pri susretu i jedni i drugi. Jedni da bi prikrili svoju tugu ne dozvolivši da se vidi koliko su nesrećni, drugi da bi izveštačenim razigranim ponašanjem pokazali koliko su srećni. Jedni moraju da budu ubedljivi u nastojanju da im nije krivo, da nisu ljubomorni, da se baš raduju uspesima svojih drugara. Drugi da bi pokazali kako pršte od sreće i kako su sve to, što imaju, teškom mukom stekli.
Ne veruju više jedni drugima, ali se pretvaraju da veruju. Glume prijateljstvo, odlepršalo u nepovrat odavno. Podsvesno žele da izbegnu jedni druge, ali život im namesti susrete, pa nemaju kud.
Čudno neko vreme došlo, vreme u kojem smo se odljudili. Zaboravili ko smo i šta bili, grčevito se boreći da sačuvamo ono što smo. A to što smo – meri se novcem koji zarađujemo ovako ili onako. Uostalom, koga briga kako. Jel jakna Versaće na meni, jel su mi na nogama cipele Guči, pa šta me briga za ostalo. A pod ostalo spadaju neki ljudi, ljudi koji sve to nemaju, ali su nas voleli. Možda nas još uvek vole, ali nama to sada nije važno. Ljubav se ne jede niti pije, ponajmanje možeš da je obučeš i budeš fensi.
Pokušavam da zamislim decu u igraoniici, okrenutu nevino jedna drugima, pokušavam da ih ponaosob zamislim u sutrašnjem danu. Kada odrastu. Kada se odvoje i odu svojim putevima. Što je normalno, kada bi putevi bili normalni. Neki će biti lekari, neki profesori, a mnogi pekari, mesari, kozmetičari. Nije stvar u tome, ako me razumete. Nije stvar u profesiji izgrađenoj znanjem i obrazovanjem. Stvar je u parama, parama stečenim na raznorazne načine – samo ne kako se to nekada činilo. Poštenim radom i iskustvom. Nemojte slučajno da negde spominjete to. To je danas sramota i totalno si šit ako to spomeneš u društvu. Šta to znači pošteno? Da ovi, gore navedeni, iz „posebne fele“ nisu pošteno zaradili svoj novac? Ni slučajno to ne spominjite, bićete strpani u kategoriju ljudi sa kojima više ni reč neće progovoriti. A vama je još uvek stalo do njih. Stalo vam je, ko što vam je bilo stalo pre mnogo godina kada ste na keju zajedno grickali semenke.
Da vam kažem u poverenju: bogati ste vi, samo vam se čini da niste. I nije to demagogija, nije isprazna priča. Bogati ste jer u sebi nosite vrednosti koje ne blede. I koje nikada nećete izgubiti. I možete da ih dajete u neograničenim količinama, neće se potrošti. Sve je u glavi. Samo kockice treba poslagati i biti srećan. Ko razume, biće mu dobro u životu. Ko ne razume, juriće Versaće i Guči po svaku cenu, i nikada neće biti srećan. I što je najgore, on to zna. Ali vi ne znate.
22.novembar
