Danas su zadušnice – dan kada pravoslavni vernici obilaze grobove najmilijih, daju pomene i pale sveće. Sećajući se pokojnika, hrišćanski vernici se na ovaj dan mole Bogu za oprost grehova i za svoje pretke.
Zadušnice uvek padaju u subotu jer je Isus Hristos taj dan, uoči vaskrsenja, u nedelju, proveo upokojen.
Dobro je što postoji ovaj i svi drugi dani, koji su nam na neki način i od nekoga nametnuti, kako bi nas naterali da bar tog određenog dana imamo poštovanje prema nekome. U ovom slučaju prema našim bližnjim, kojih više nema na ovom svetu.
Otići ćemo mi, veliki broj nas će danas otići do večnih kuća srodnika da zapali sveću i priseti se onih, kojih više nema. Odneće cveće, poneće i hranu koju su oni voleli, zadržaće se pored grobova da oda poštu i u mislima porazgovara sa njima…..pa će se vratiti kući. Neki, koji i inače odlaze na groblje kada osete želju i potrebu da tamo odu, učiniće to i na ovaj Dan mrtvih, iz srca i potrebe da to učine. Drugi će to uraditi da „odrede red“ i da i da ne bi osetili grižu savesti što nisu otišli onda, kada svi drugi odlaze na groblje. Bilo kako bilo, ovako ili onako, jedan je to dan u kojem treba smestiti sve nedostajuće, prethodne dane. I mi to disciplinovano činimo, kako nam se ne bi zamerilo.
Guraćemo se u autobusu, u cvećarama, trudićemo se da im „ugodimo“ u svemu što nismo činili za njihova života. I bićemo zadovoljni sobom, što smo to učinili. Misleći da su i oni, tamo negde na onom svetu, zadovoljni. Da smo im paljenjem sveća osvetlili život, a nošenjem hrane nahranili za duži period.
Čovek je, u suštini, sebično biće. Sve što čini, čini zarad sebe, ne zarad drugog. I odlazak na groblje na dan Zadušnica je činjenje iz sebičnih razloga. Da bi nama bilo bolje i da bi nam savest bila čista. Pred ljudima i pred Bogom.
Odlazak na groblje na Zadušnice, mogao bi da bude i prilika i povod za razmišljanje šta jedni za druge činimo za života. Koliko se poštujemo i jedni drugima ugađamo dok smo živi i dok u svemu tome možemo da uživamo. Da se prisetimo onih, kojih više nema, i svega što smo propustili ili pogrešili u odnosu na njih, dok ih je bilo. Da pokušamo da učimo na greškama i budemo bolji ljudi danas, sutra i dok smo živi. Jer kada budemo tamo, na njihovom mestu, ništa nam neće biti potrebno – ni upaljena sveća, ni ukusna hrana koju smo pripremali, ni cveće, ni suze, ponajmanje licemerno kajanje zbog svega propuštenog u životu. A tek o luksuznim opremanjima grobnih mesta za koja potrošimo brdo para, koje nismo trošili onda, kada je u njima neko mogao da uživa. Kupujemo kajanje za svoje grehe. A ono se malo isplati, osim što kupovinom kajanja kupujemo i nekakav svoj mir.
Ne kažem ja da ne treba poštovati ovaj dan, da ne treba otići na groblje i ispoštovati običaje. Taman posla i daleko bilo. Kažem samo da bismo mi, koji smo još uvek živi, svoje živote trebali da promenimo menjajući sebe. Kažem da bismo, kao ljudi, trebalo više da budemo ljudi jedni prema drugima, kako bi svi na groblje za Zadušnice odlazili bez kajanja, a sa svetim osećajem poštovanja i lepih sećanja na pokojnike.
Jer, čovek se poštuje i voli dok je živ.Posle mu ništa nije potrebno. Čak ni ona naša izanđana fraza „Dobar beše“, kojom posle samog čina smrti pokazujemo koliki smo licemeri. Zato što nije tačno da smo svi dobri za života. Ali bismo mogli da budemo, niko nas u tome ne sprečava. Razmislite malo o tome kada danas na groblju zapalite sveću. Itekako bi bilo od koristi.
07.Novembar
