Stojite u autobusu, klinci sede, nikome na pamet ne pada da ustane i ustupi vam mesto. Teglite kese sa pijace, oni prolaze i ne primećuju vas. Stojite u kilometarskom redu ispred šaltera, stoje i oni ispred vas i nije ih briga.
Kakva je ova omladina danas? – pitate se. Pogrešno pitanje. Omladina je takva, kakvi smo mi, kakvom smo je napravili.
Milion je primera kako se od vlastite dece, u većoj ili manjoj meri, stvaraju invalidi bez invaliditeta.
– Sine, evo ti burek pored kreveta. – Sine, ostavila sam ti ručak na stolu. Nemoj da ti se ohladi. – Sine, evo ti novac. Stigla penzija. Ljubi te deda. – Sine, ti još nisi ručao? Pokvarićeš stomak. – Sine, upropastićeš se tako.
„Teški ste smarači. Manite me. Ajde ćao“ – odgovaraju naši voljeni mezimci.
Priča se nastavlja. Tata bojažljivo ulazi u sobu da ga ne probudi, mama sve postavlja, sklanja, čisti, pere, posprema sobu…..dete radi „velike stvari“ i samo ono zna šta radi. Ako, ljubi ga majka, sve ću ja, samo neka uči. A dete uči igrice na internetu i živi svoj isprazni život, bez odgovornosti.
Klasična struktura ličnosti današnje dece , nesposobnih i nepripremljenih za samostalni život…Al mi ih mnogo volimo, i sve im pružamo zato što ih volimo, i „ispravljamo greške“ naših roditelja koji su nas „mučili“ i želimo da naša deca kroz život prolaze lakše i lagodnije. Mi ih stvarno mnogo volimo, zato se i „žrtvujemo“ za njih.
Ništa ne ubija kao “ljubav” roditelja i totalna popustljivost.
Svojom popustljivošću „sečemo“ ruke i noge svojoj deci i činimo ih invalidima, bez invaliditeta. Gušeći ih ljubavlju, napravimo od njih mentalne invalide, bez osećaja, stida, srama, odgovornosti, poštovanja prema drugima…….i čudimo se pri tom što su takva, a rastu u tako “ finoj i punoj ljubavi porodici“.
Deca nisu kriva, krivi smo mi. Šta se to dogodilo sa nama matorcima, zašto smo zaboravili sve ono čemu su nas naši roditelji učili, šta nas tera da uništavamo svoju decu praveći od njih retardirane stvorove, kuda smo se uputili sa tom našom izvitoperenom taktikom i šta želimo da postignemo i dobijemo na kraju ove priče.
Pokušavamo da nađemo krivca izvan sebe, ali nam loše ide. I obično pokušavamo kada je već kasno. Kad nam se deca otmu iz ruku, kada ne možemo da ih obuzdamo, kada ne znamo kako da se ponašamo, i kada uvidimo da će teško živeti kada nas više ne bude.
Čast izuzecima, ali ovakve dece je danas mnogo. Previše za jedno društvo, koje treba da se osloni na mlade. Nemamo mi na koga da se oslonimo. Pokvarili smo oslonac. Sami smo ga pokvarili, a neko nam je – očigledno je – u tome pomogao.
Nigde u svetu „deca u tridesetoj“ ne žive sa roditeljima. Nigde u svetu ne žive na njihovoj grbači. Nigde u svetu nisu nakaradno vaspitavana kao kod nas.
Možemo li nešto da popravimo? Teško. Još će teže naše greške ispravljati oni, koje smo rodili, i po rođenju osakatili. Otrovali smo ih pogrešnim namerama, pogrešnim vaspitanjem i pogrešnom ljubavlju. Stoga je bolje da ćutimo i ne zvocamo kada uđemo u autobus, a niko od njih ne želi da ustane. Nije lud, pa da ga bole noge kao što nas, koji smo ustajali, bole. Pametna deca, ljubi ih majka.
04.oktobar
