“Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama, bolestima i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav”- napisao je nekada davno Momo Kapor, a meni baš leže s početka ove nedelje. Još jedne u nizu, koju ćemo kao i sve ostale, potrošiti na sijaset bezvrednih gluposti , marginalnim za suštinu naših malih života.
Neki od nas se odmorili za vikend, neki i nisu, jer i vikend nije kao što je bio – vreme za odmor i prijatne stvari. Vikend nam je postao vreme koje koristimo za završavanje nedovršenih poslova, jer tokom nedelje od trke za koricom hleba, nismo stigli da se bavimo i kućnim poslovima. Da čistimo, peremo, peglamo, kuvamo, sređujemo kuću i pokušamo da se, makar za ručkom, vidimo sa najbližima.
Ponedeljak već otvara vrata haosu koji sledi. Da stigneš na posao, ako ga imaš (ako ga nemaš da ga tražiš), da se baviš poslovima koji ti najčešće ne prijaju, da podnosiš ljude koji nisu tvoja šolja čaja, da “crkneš od posla” koji ti donosi minimalnu zaradu.
A prijatelji? Pa iščezli, izgubili se usput u “nemanju vremena” za njih. Sve ih je manje na spisku sa kojima si seo da popiješ kafu poslednjih godina, još ih je manje koji su ti došli u kuću, ili ti u njihovu. Prisećaš se druženja, smeha, radosti, svega proživljenog sa njima, a ništa od svega ne možeš da ponoviš, jer nemaš vremena. A ni oni ga nemaju. Izgubili ste se u nemanju jako važne stvari – vremena.
Hteo bi da pronađeš radost, ali ti ne ide. Mediji puni nesreća, bolesti, ratova. Čitaš, jer si navikao ko dresirani pas da čitaš, čitaš i osećaš se loše, ali i na to si navikao. Pokušavaš da pronađeš zrnce lepote u svetu u kojem živiš, ali pronaći zrnce sreće u pustinji nesreće, malo teže ide.
Hteo bi da izađeš negde, da se malo družiš s nekim. Sve, osim želje i htenja, nemaš. Nemaš vremena, nemaš para, nemaš volje pritisnut svakodnevnim brigama. Sutra ću, kažeš sebi. A sutra uvek ostane sutra i nikada ne stigne, jer su svi naši dani slični jedan drugom ko kopi peist.
Kakva letovanja, kakvi bakrači. Da potrošiš vreme kako bi se tamo negde maltretirao. A usput, možda, zaradio i kovid. Strepiš za sebe, za svoje najbliže, za sutra koje , itekako, može biti gore od danas. I traješ u još jednoj nedelji za koju si svestan da će, kao i sve prethodne, biti izgubljena.
Reče jedna moja koleginica „ovu godinu neću uračunati u godine svog života, jer je propala. Pojela je korona”. Eh da je samo ova. Nama su mnoge pojedene, korona nam je samo šlag na torti, začin koji je zapržio čorbu.
Zato i ja, kao Momo Kapor, tražim jednu polovnu nedelju u kojoj ću imati deo onoga što sam imala (ne treba više) i u kojoj ću moći da se osećam kao čovek. Makar i polovan.
Uostalom, pored svega ostalog, navikli smo poslednjih godina da kupujemo u seknd hendovima. Polovnu robu. Pa što onda ne bismo imali i polovnu nedelju, sa polovnom srećom i malo radosti, kako bi mogli da trajemo. Dok nam, naravno, ne prođe rok trajanja.
„Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav”.
Tu leži kvaka. Ljubav. Izgubili smo ljubav, koja nas je držala. Pa bismo sada bez nje da gradimo šuplje živote, koji su šuplji jer smo ih mi takvima učinili. Kada bi bilo malkice više ljubavi u svima nama, sve bi bilo drugačije. Kada bismo fokus pažnje pomerili sa onoga što nije važno, na ono što je važno, možda ne bismo vapili za izgubljenom nedeljom. Ovako, vučemo se kroz život ko mrcine na izdisaju, i čekamo da se svet promeni, i da nam u njemu bude lepo. Neće, nikada nam – ovakvima kakvi jesmo – neće biti lepo. Polovni ljudi kreiraju polovnu nedelju, a mnogo polovnih nedelja naše živote. Na kraju balade promrmljamo, reda radi, „dobar beše”. Oni koji su preskočili idu dalje ne trudeći se da zaista „dobri i budu”.
28.septembar
