Kako stvari sada stoje, nećemo mi skoro u Evropu. A baš smo se bili naoštrili da se, kao i svi ostali, iskrcamo tamo. Te fali nam ovo, te fali nam ono…..i na kraju, fali nam više no što nam je falilo na početku.
Ja sam, pošteno da vam kažem, nekada davno mislila da živim u Evropi. Tako je bar to izgledalo prema geografskom određenju. Oćeš đavola. Javiše se neki, savremeni Evropejci, koji rekoše da tek treba da uđemo u Evropu. I da smo tamo negde, na tamo nekom mestu (ne znam ni ja kom) , na kojem je zemlja nedođija koja nije u Evropi.
Dobro, kud svi (mislim na razne Bugarske, Hrvatske i tako to) tu i mali Mujo. Ići ćemo u Evropu, što da ne idemo, ako se mora. Šta nam fali, i šta je to što drugi imaju, a mi nemamo.
Ispade da nam mnogo toga fali , da mnogo toga treba da uvedemo, izbacimo, promenimo, modifikujemo – kako bi se uklopili u „evropejsku mustru“. To što su nam mnoge kafane i radnje nosile evropska a ne srpska imena, se ne važi. Može da se baci. Idemo ispočetka.
Mora da ostavimo pušenje, rekoše. I ne smemo da pušimo na raznoraznim mestima, ni u kafanama ne smemo da pušimo. Zamisli Srbina koji ne puši u kafani. Za utehu nam rekoše da možemo da pređemo na šmrkanje kokaina i fiksanje heroinom. To može. Ali cigarete nikako, štetne su po zdravlje. I dan danas se, evo, navikavamo, teško nam ide, ali mora se. Zbog Evrope.
To što krastavci koji se gaje moraju da budu iste veličine, a paradajz lepo oblikovan, a ne po naški – i mali i veliki, i lepi i čoljavi – to ne može. Kad zagrizeš može da liči na bilo šta ili ni na šta, ali mora da zaliči – na paradajz, po evropskim standardima. A šta ćemo, eto i to sada vežbamo. Jedemo paradajz ko što smo nekada gutali ricinusovo ulje, ali mora se. Zbog Evrope.
Da bismo ušli u tu njihovu Evropu mora da menjamo Zakone, pravila, da osnivamo nevladine organizacije za sve i svašta, da se borimo za prava životinja , a usput i za prava ljudi, da poštujemo različitosti kršeći i bogom propisana pravila, da gradimo ono što nam se ne gradi, uvozimo ono što nam ne treba, podižemo mostove koje su nam oni srušili, čuda da činimo, ali eto, mora se. Zbog Evrope.
Naši vojnici i generali, koje su oni proglasili ratnim zločincima moraju u Hag dobrovoljno, tamo ima da se primereno ponašaju i priznaju sve. Ako ne znaju šta treba da priznaju, neka pitaju, neka se informišu, i nemoj da pogreše slučajno, pa da ispadne da nisu ratni zločinci. Kako ćemo onda u Evropu ako nisu, i ako nisu dobili doživotnu. Svi ima da idu tamo. A da se sudi i onima koji nisu živi, retroaktivno da im se sudi, jer ratni zločini nikada ne zastarevaju. A imamo mi takvih kolko voliš – Miloš Obilić recimo, pa Gavrilo Princip, da ne ređam dalje…….jer svi naši heroji su, ustvari, ratni zločinci, samo mi nismo to znali, pa smo im drugačija imena nadenuli. I to se mora, zbog Evrope.
I sada dok sve to mi ispunjavamo, i dok čekamo, a srce nam treperi od nestrpljenja kad ćemo da dočekamo taj veliki dan – nešto razmišljam. A gde mi u međuvremenu živimo, ako nismo u Evropi? U Aziji, Africi, na Marsu možda? I tako razmišljajući, dođem do zaklučka da nam ta Evropa uopšte i ne treba. I šta smo toliko navalili da tamo idemo? Što ne sadimo taj naš seljački , ružan a sladak paradajz po našoj meri, što ne batalimo ta njihva nakaradna ljudska prava i ne živimo po našim „neljudskim pravima“ koja su nam bila itekako pogodna i po meri, što ne gradimo ono što se nama gradi, a ne ono što oni traže, što im ne kažemo u lice da je general Vladimir Lazarević heroj a ne ratni zločinac, i što – u krajnjem – ne zapalimo jednu tamo gde nam se puši, baš da vidimo hoće li svet da se sruši zbog toga.
Mora se, zbog Evrope, jel tako? Nismo, bre, mi narod koji pada u nesvest na MORA SE.
17.avgust
