Da li vam se čini da je sada leto? I, ako jeste, po čemu ga prepoznajete? Po meni, nije ispunilo ni jedan uslov da bi se zvalo leto.
Pođimo od osnovnog, od vremena? Jel letnje? Pa nije. Avgust je, preobraženje će, a mi ne videsmo leto kakvo treba da bude. Dobro, znam. Mnogi su zahvalni Bogu što nije bilo velikih kontinuiranih vrućinčina, ali brate mili to ne valja. Ne valja jer znači da se nešto, najvažnije, što je pravilo na čitavoj planeti zemlji – poremetilo. Klima se poremetila. Jel sad vidite da su ovi, koji godinama unazad trabunjaju i idu nam na živce sa klimatskim promenama, sasvim u pravu. Eto vam na delu – naludo kiša, naludo suša – kako kažu naši stari. Prosto nije normalno da pljusne kiša koja nosi sve pred sobom, kombinovana sa olujom, a da posle toga grane sunce koje prži. Doživeli smo i tu klimatsku promenu da vidimo, mada lično mislim da je ona samo blago upozorenje za ono što sledi. Mislim za sve ostalo, u koje takođe ne verujemo. Dok se ne uverimo, a to biva obično kasno.
Leti se, obično, ide na more ili neko drugo mesto na kojem se koristi godišnji odmor. Pa jel ste otišli na to mesto, na koje ste navikli? Niste, čak ni oni koji ne propuštaju priliku, jer imaju para i mogu bez problema da otputuju gde hoće, nisu. Idu kod babe, dede, strine, ujne, oprezno posete poneki bazen u Nišu, ili drežde po niškim kafićima uz obaveznu maskicu kao modni detalj i bez grljenja i ljubljenja, koje nam nedostaje ko lebac.
Leti život, obično, biva usporen. Ali zato postoje stvari koje nam popune prostor nerada i lenčarenja, pa i ne primetimo kad leto prođe. Život je sada umro načisto. Nema Filmskih, nema Nišvila, nema Urban festa, nema Medjunarodne smotre folklora……i da ne nabrajam više. Pa šta da radimo crni mi u ovolikom nemanju. Neće nam se nešto da se okrećemo drugim stvarima, na koje nismo navikli. Neće nam se da se vraćamo nekim navikama i običajima, koje smatramo prevaziđenim. Neće nam se, brate, pa stoga padamo u raznorazna loša raspoloženja i depresije. Muka nam je od žvota, od svega nam je muka.
I političari, obično, leti ispare iz političkog života. Sad vala nisu, samo što, ono što rade, nije vidljivo našem oku. Nabili se u neke ćoškove, mozgaju, prave kombinacije ko će gde, s kim, i kako. Jedni prave, drugi crkavaju od straha jer im sve govori da će biti izbačeni iz igre. A šta posle, crni oni, da rade. Šta da rade kad nemaju pripadajuće im mesto u politici? Kako da žive i od čega, kada ništa drugo i ne umeju da rade i nikako drugačije ne umeju da žive. Vrelo je ovo leto za njih, verujte mi, samo što mi to ne vidimo. Rekoh, to se odvija daleko od očiju javnosti. Uostalom, šta nas i briga. Milion puta smo se uverili da „naši drugari“ koji su uspeli u politici odmah čim sednu u fotelju, zaborave na nas. More i sa ti pređu na vi, kako bi se ogradili od poznavanja tamo nekih, koji im više nisu društvo.
Privreda ne radi ( na šta smo doduše iz ranijih iskustava i navikli), uslužne delatnosti ne rade, prodavnice slabo, muzeji, izlozbe, biblioteke samo iz nužde. A i đaci nemaju raspust. Jer da bi imali raspust, morali su da idu u školu, pa da se raspuste. A oni nisu, te stoga nema čemu ni da se raduju. Struka još uvek nije osmislila raspust on lajn.
E, da mi je neko pre par godina pričao da će sve ovo ovako da bude, slatko bih mu se nasmejala u brk i rekla da fantazira. I da ćemo živeti on lajn bez ljudske topline i kontakata. I da ćemo se odreći svega što nam čini suštinu života, i da ćemo strepeti od nekog tamo virusa , koji nije onaj virus na koji smo navikli i za koji kažemo – ma pio ne pio lekove, traje 7 dana. Traje, bato, mnogo duže a može od njega i da se umre. Da mi je sve to neko pričao, pomislila bih da je malo lud.
Ali eto, navikne se čovek u životu na sve, pa i na leto bez letnjih odlika. Prosto znamo da je leto, a ako ne znamo pogledamo u kalendar, pa se uverimo. I znamo da mora tako kako je, jer svi oko nas prihvataju to „tako, kako je“. A je li nam dobro, ko te to pita. Postoje stvari u životu koje se rade „pod moranje“, što bi rekla moja baba. Iako ne mora, ako se na vreme urade milom i bez moranja.
To nas kopa i zakopa uvek. Što nećemo milom i po savesti, već pod moranje. Te se tako ja vraćam na one klimatske promene na početku priče. Ne bih znala, pošteno da vam kažem, da dobro objasnim šta to znači. Ali uzimam knjigu u ruke i proučavam, obećavam to. Nikad nije kasno, zlu ne trebalo. Jer zlo sutra, uvek može da bude veće od današnjeg zla.
12.avgust
