Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – ČEKANJE DO BESVESTI

ŠTO DA NE KAŽEM – ČEKANJE DO BESVESTI

0

U Srbiji uopšte ne moraš da pitaš šta nam je omiljeni sport. Obrni okreni – to je čekanje. Čekanje svega i svačega, svakoga i nikoga, ponekad i ničega, jer više i nismo svesni šta sve čekamo.

Čekajući autobus, uredno pročitavši red vožnje pre toga i ponašajući se u skladu sa pročitanim, shvatih da će doći kad on hoće da dođe, a ne kako je propisano. Ali uredno čekam, svesna činjenice da u Srbiji ništa nije kako je propisano, i da se u Srbiji malo ko potriše zbog ovakve pojave. Stiže autobus posle 40 minuta. Ćuti kad stiže, misao je u glavama putnika. Mogao je i da ne stigne. Ćutiš i voziš se, neki se nerviraju jer zbog okasnelog autobusa sada negde i njih čekaju. Čekanje se pretvara u lanac čekanja sa uzročno posledičnim vezama.

Čekaš na šalteru u pošti, u kojoj od svih mogućih jedan radi, ostali nešto drugo rade. Ne smem da kažem ništa ne rade (iako službenici ponekad mirno sede bez nekog vidljivog znaka da nešto rade), ne smem zato što mogu da se naljute. Ko sam ja da njima određujem kad će da rade i šta će da rade? Znaju oni svoj posao bolje od mene. Dakle, ćuti i čekaj i ne petljaj se u tuđi posao.

Čekaš i u banci i razmišljaš: Da li je ovo usporen film na televiziji ili sam ja postala živčana osoba, pa me sve nervira? Biće da sam ja, ipak, živčana osoba. Znaju one lepe i mlade devojke i momci šta im je posao. Svi oni rade u nekim stranim bankama, koje su stigle kod nas, i mora da se mi upravo zbog toga i ne razumemo u njihov posao. Banke strane, ljudi naši. Nešto mi loša ova kombinacija, čiji je rezultat čekanje do besvesti i nazad.

Čekaš i u Lidlu, mada te tamo niko ne prisiljava da čekaš. Potegao si put iz centra da uštediš kojih desetinu dinara, i ima bato sada da čekaš. Posle za ušteđevinu možeš nešto još i da kupiš. Čakanje ti se ( po tvojoj nekoj zamisli) isplati. Ma đavola se isplati. A utrošeno vreme? A, ono, vreme je novac?

To, o čemu ja govorim, su sportske aktivnosti u čekanju za početnike. Svašta se, inače, čeka u ovoj zemlji, što je daleko važnije od autobusa, ušteđevine u Lidlu, ili sličnih banalnih stvari.

Mnogo su teža čekanja posla, krova nad glavom, čekanja da se ispune sva obećanja koje su nam nadležni dali, čekanja da nam krene bolje, da nam stigne veća plata ili penzija, čekanja nečega što sporo dolazi, ili nikada ne dođe.

Pravo da vam kažem sve to me užasno nervira. Jer čekanje nije prirodna pojava na koju ne možemo da utičemo, čekanje nije sneg, kiša ili sunce……..sva čekanja zavise od nas- ljudi, koji ne želimo prstom da mrdnemo da nešto promenimo, da ublažimo ili izbrišemo čekanja, da nam svima bude bolje i da, u konačnom, ne umremo ne dočekavši ono što čekamo.

Najgora su čekanja bazirana na praznim obećanjima. Koliko je takvih danas, ne bih mogla ni da nabrojim. Jer, primera radi, čekanje posla je besmisao svih koji žive u iluziji da će ga tako i dočekati. A ipak čekaju. Nadaju se, žive u uverenju ili zabludi da će se koliko sutra nešto promeniti, i da će sve biti drugačije.

Neće drugari, neće biti drugačije upravo zbog toga što smo svi na čekanju. U lancu čekanja zakazao je jedan vrlo važan točkić, ustvari najvažniji – zakazao je čovek. Čovek koji ne radi svoj posao kako valja i koji je kriv za nečije čekanje, ali ga baš briga za to. I on čeka, možda ne autobus, ali čeka red kod lekara. I baš ga briga za putnike na autobuskoj stanici, kad njegovog lekara nije briga za pacijente u hodniku. I tako nikog nije briga ni za šta, a svi hoćemo red , i mnogo toga što uz red ide.

Epa da vam kažem, sve to dobićemo malo sutra. Ozbiljna sam kad to kažem, mada mi je mnogo zbog toga žao. A znate zašto? Žao mi je mene, da se ne lažemo, zato što život ode, a mene zarobila tuđa čekanja – pa ni makac.

10.avgust

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde