Smrt je jedina stvar na svetu u kojoj su svi jednaki: i bogati i siromašni, i pametni i glupi, i lepi i ružni, i dobri i loši – baš svi, kakve god odlike nosili u sebi kao ljudi. Kad smrt dođe, onda su jednostavno svi oni mrtvi ljudi. Na isti način. Nema ih više, tačka i kraj.
Umrla je Isidora Bjelica, poznata srpska književnica. Bavila se je i filmskom kritikom, modnim dizajno, bila je reditelj i autor poznatih komada. Objavila je preko 60 knjiga, pedeset pod svojim imenom, petnaestak pod pseudonimom.
Kao mlada zalagala se za demokratiju, ukidanje vojnog roka i prestanak diskriminacije gej populacije, zbog čega je, između ostalog, smatrala da su je je ljudi iz tadašnje vlasti prisluškivali i pratili.
Kao TV autor radila je nekoliko projekata, od toga Klot–Frket na BK televiziji i BN televiziji, i Isidorin ljubavni vodič na televiziji Metropolis.
Kao scenarista i reditelj potpisuje 2000. godine prvi srpski nezavisni film Dorćol–Menhetn.
Kao modni dizajner šešira imala je preko deset revija, za koje je dobila niz internacionalnih priznanja.
Kao kolumnista i filmski kritičar pisala je za gotovo sve veće novine sa eks-jugoslovenskog prostora. Najduže se zadržala u Kuriru, gde je pisala kolumnu od 2003. do 2007. godine, pod nazivom Blek sabat.
Autor je nagrađivanih radio-drama, od kojih je najveći uspeh doživela drama o Isidori Sekulić.
Isidora je dobitnik i dva Beogradska pobednika za književnost, dva Zlatna bestselera, Samsungove nagrade za kulturu, nagrada Gala pisac TV Politike 2002, Najvoljenije žene 21. veka, Karić nagrade za publicistiku i nagrade „Dragiša Kašiković“ za publicistiku, nagrade za književnost studenata Sorbone i mnogih drugih nagrada za brojne humanitarne angažmane
Naravno da će sada svi govoriti o njenim uspesima i delima koja iza sebe ostavlja. Jer, po tome se čovek pamti, kada ga više nema. To je taj produžetak svačijeg života posle smrti i u njemu se mrtvi ljudi razlikuju međusobno.
Ona je mrtva, ali smo svi zaboravili i ne osvrćemo se na 7 godina njenog umiranja.Te godine, koje nama nisu važne, je Isidora Bjelica ponela sa sobom, jer su joj upravo te godine uništile lepotu svih prethodnih.
Isidora se, dok je bolovala od raka, setila baba ujne Jevrejke, koja je bila u koncentracionom logoru. Kasnije, kada je obolela od raka, rekla je Isidori da je život sa tom bolešću isti kao život u logoru.
– Od trenutka dijagnoze život je logor. Ne znaš kada će te odvesti na pogubljenje, a svaki novi dan je mučenje. Pojma nemaš šta si kriv i što te muče, a opet veruješ u čudo i nadaš se.
Po statistici, Isidora je trebalo da bude mrtva odavno. A nije. Nikoga od nas ne zanima kako je uspela da prevari život i da mu se nametne, iako joj nije dao šansu. Nikoga, u tih sedam godina, nije zanimalo kako se ona oseća u borbi, u kojoj je unapred osuđena da bude gubitnik, nikoga nije bilo briga kolika je snaga potrebna čoveku da bi svaki dan počinjao mišlju: živ sam, ali već sutra možda neću biti. Gledali smo je u raznoraznim emisijama, slušali njene reči i divili se njenoj hrabrosti. A je li bila hrabra isidora Bjelica? Ma đavola je bila hrabra, nije – ona je samo istrajavala, jer drugog izbora nije bilo. I možda više, no u svim ranijim fazama života, naučila šta je čovek i šta je život. Od trenutka kada te obaveste da si osuđen na smrt.
„ I onda shvatiš da ono što ti stoji na putu, je ono što te menja i donosi ti drugačiji pogled na svet. Ja kad vidim oko čega ljudi kukaju i svađaju se, ja se stvarno krstim jer ja sam za ovih pet godina toliko ljudi ispratila u drugu dimenziju i svake tri nedelje sam na terapijama i družim se sa tim ljudima i zahvalnost je početak dizanja vibracije. Kada ustaneš i kažeš: „Hvala ti bože, ugledao sam svetlo“. Ne cenimo bližnje, skoncentrisani smo na ono što nemamo, a ne ono što imamo i stalno sudimo ljudima. Sve religije i svaka knjiga popularne psihologije poručuju: „Ne sudi drugima“ – rekla je Isidora Bjelica.
Zaboravićemo Iisidoru Bjelicu koliko sutra. Sećaćemo se nje, kada u rukama budemo držali neku od njenih knjiga ili negde slučajno naletimo na neki od njenih citata. A valjalo bi da iz njenih, i reči mnogih drugih ljudi osuđenih na ovakav logor, kako reče Isidora – upamtimo, i pokušamo da postanemo bolji ljudi. Jer mi smo gosti u prolazu na ovoj planeti, a vreme boravka potrošimo na mržnju i ružne stvari.
Sigurno može drugačije, i sigurno bi nam tada život bio lepši. Koliko god trajao. I da li sve to baš moramo da shvatimo kada smrt pokuca na vrata.
07.avgust