Neretko pročitamo naslov u novinama: „Smeće pliva Nišavom”, „Ulice zasute smećem”, „Prepunjeni kontejneri”, „Prljavi parkovi”…….
Automobilske gume, kese, otpaci, plastične flaše, kartonske kutije, limenke, dušek, pa čak i kompjuterska tastatura, umesto u kontejneru ili na deponiji – nađu se tamo gde im mesto nije.
Grozno, da groznije ne moze biti. U velikom gradu, kakav je Niš. Smeće na sve strane, a nema ko da ga očisti……uvek sam bila, najblaže rečeno, zblanuta nad ovakvim konstatacijama.
Prvo pitanje koje bi, sigurna sam, postavila i deca: A zašto je smeće tamo, gde mu mesto nije? Sledeće bi bilo: A ko je bacio smeće na pogrešno mesto? Pa bi usledilo: A zašto baca smeće tamo gde je zabranjeno? Možda bi se tu negde našla i konstatacija izašla iz dečjih usta: pa to nije lepo.
Da li je pravo pitanje: Zašto niko nije očistio grad, ili ko je uneredio grad?
Klasična novinarska zamena teza. Ne idemo za tim da problem rešimo, da nekoga ako možemo nečemu naučimo…..već tražimo krivca, da ga nacrnimo. A to je taj neko, ko bi trebalo da čisti.
Pođimo od prostog primera: je li krivo dete u kući koje je napravilo lom, ili majka koja lom nije počistila? Prosto ko pasulj, da se ne zezamo.
A oni, koji su u gradu zaduženi da čiste ( i šta treba i šta ne treba) po zacrtanom planu treba da uklone više hiljada kubika smeća. Da očiste bezbroj deponija. A to što pojedini bacaju šut i ostalo smeće van kontejnera, koštalo je poreske obveznike u Nišu više miliona dinara. Dakle, više miliona dinara zato što smo nevaspitani, neuredni, bez komunalne kulture… i zato što se bahatimo sa sopstvenim parama. Dajemo milione iz naših dzepova zbog toga što ne umemo ili nećemo da bacimo đubre tamo gde se đubre baca. Već ga izručimo gde nam je bliže, zgodnije i pogodnije.
Lokalna samouprava je, na žalost, u obavezi da ukloni deponije sa javnih površina iako se ne zna ko ih je napravio. Te je tako naša jedina obaveza da se sakrijemo kako nas niko ne bi video dok smeće bacamo. A potom da se pravimo blesavi. Za deponiju, za koju ne može da se utvrdi ko je proizveo, odgovorna je lokalna samouprava, pa samim tim ona mora i da snosi troškove. Super. Pa mi smo genijalci.
Rezultat ovako pametno smišljenih pravila su divlje deponije svuda po gradu. Podaci govore da, uprkos uklanjanju, Niš konstantno ima minimum 20 divljih deponija na svojoj teritoriji. Svaki zabačeni kutak u gradu služi pojedincima da bace smeće, a za te svrhe su se već ustalila određena mesta. Zato, iako se očiste, deponije ubrzo vaskrsavaju na istim lokacijama.
Ko će da pobedi u ovoj igri – oni koji čiste, ili oni koji prljaju? Oni koji čiste, gube bitku u startu, jer ih je veoma malo u odnosu na protivnika u igri. I što je najgore ne dajemo znake ohrabrenja da nešto može da se promeni barem za dlaku. Upinju se, doduše, neka ekološka udruženja po gradu, ne samo da počiste svoj kraj i okruženje, već da budu i pozitivan primer drugima kako treba da se vladaju prema životnoj sredini. Slaba vajda. Pridruže im se poneki građani, slede njihov primer zato što im je u trenutku zanimljivo i drugačije od viđenog, a onda koliko sutra izvrnu gomilu đubreta na nekom mestu, gde ih niko ne vidi.
Baš tako. Važno je da te niko ne vidi. I ti si rešio problem. A niko neće ni da te kazni, te stoga ne moraš da brineš. Kad ti se ćefne pridružićeš se nekoj grupi koja čisti da te slika televizija kako si savestan građanin, i tolko mu beše od savesti.
I to je ta svest o kojoj u ekologiji neprekidno govorimo, a koju nikako ne možemo da dosegnemo. Trenutak u kojem nešto činiš zbog sebe, a ne zbog drugog. Za svoje dobro, a ne zato što ti je neko naložio.
Trenutak u kojem te biva sramota ako ti je, čak, i slučajno ispao papir iz ruku na ulici. To se zove razvijena ekološka svest.
U takvoj situaciji niko ne bi postavljao pitanje: Zašto smeća ima, tamo gde mu mesto nije?
18.maj
