“Ne možeš se vratiti u nešto od čega nikad nisi otišao. Zato za mene ovaj dan nije nikakav povratak u slobodu. Niti je nastavak prekinutog. Ovo je početak jednog novog poglavlja, u kojem će biti jako važno koje su nam tajne moći.” – pročitah ja ono što je juče napisala moja Milica. Nije uopšte važno ukoliko ne znate Milicu, važnija od toga je njena kratka misao o jučerašnjem danu u kom se, kao, nađosmo na slobodi. Bez policijskog časa, bez obaveze da trčimo kući u 18 sati, bez prisile na ono „ne znam šta da radim sa sobom”.
Vratili smo se slobodi, sloboda se vratila nama ili nam je neko vratio slobodu. “Ne možeš se vratiti u nešto od čega nikad nisi otišao”, reče Milica. Pa stvarno – sloboda nije napolju, sloboda je u nama, našim mislima, rečima, želji i htenjima. A od toga se ne odlazi. Slboda se ima, ili nema.
A nije ni nastavak prekinutog, rekla bih. Zato što mi se čini da ništa nismo, u vreme trajanja vanrednog stanja, prekinuli. Samo smo drugačije živeli. I bolje, daleko bolje od onoga pre. Gledali smo jedni druge, razgovarali međusobno, brinuli za bliže pa i one koji to nisu, pomagali ljudima oko sebe, vodili računa o zdravlju, čuvali prirodu, malo novca trošili na gluposti, shvatili da nam te gluposti baš i nisu neophodne u životu i – počeli da cenimo život. Toliko toga smo naučili za tako kratko vreme i za mesec i po dana izgradili sebe kao ljude, bolje i više no godinama unazad.
Postali smo bolji ljudi, barem dobar deo nas, ako ne i svi. U prvoj, nazovimo je tako slobodnoj šetnji gradom, ljudi su nekako drugačiji. Ili se barem meni tako čini. Pažljiviji jedni prema
drugima, obazriviji, veseliji bez posebnog razloga, a u razgovoru bez reči gorčine zbog ičega i sa puno razumevanja za sve. Prosto mi se činilo da se nešto sa nama dogodilo, nešto što nas je barem malkice „unormalilo”.
Je li ovo početak nečeg novog, ili mi se samo čini? Volela bih da mi se ne čini, već da je početak nečeg novog u kojem ćemo graditi drugačiji svet. Naravno, ukoliko ne zaboravimo sve što smo stekli i naučili, i ne odviknemo se svega, što smo navikli.
Namerno u čitavoj priči ne spominjem koronavirus, koji je u međuvremenu odneo i mnoge živote. Namerno ne spominjem strah, zebnju, bojazan, strepnju……sve ono loše što nas je usput snalazilo, jer to loše je zapravo brusilo u nama ono dobro. Nema dobrog bez lošeg, ni dobijene bitke bez žrtava, na žalost.
Neko ili nešto, nam je pružilo šansu da se promenimo. Tu šansu nikako ne bismo smeli da prokockamo i vratimo se na staro, jer staro nije valjalo, to i sami znamo. A pošto nismo imali ni volje, ni želje, ni hrabrosti da staro odbacimo, prilike su nas naterale da to učinimo. I strah možda, ko zna. Iz straha je čovek kadra svašta da uradi. Ako uradi sebi za dobro, isplatilo se. Pa, videćemo je li se isplatilo, ili nije.
8.maj
