Naslušali smo se ovih dana loših vesti, nagledali ružnih slika, na vlastitoj koži osetili strah i strepnju od tišine koja nas okružuje i uplašenih pogleda mnogih ljudi, jer svi muku podnosimo na drugačiji način. Ali, kao što znate, medalja ima dve strane. I podsetite se one stare izreke „svako zlo, donosi neko dobro”.
Prinuđeni smo da sedimo kod kuće. Prinuđeni kažem, jer nikada po sopstvenoj volji i zreloj savesti to ne bismo činili. Dakle, bilo je potrebno da nam neko „naredi” i da nam pripreti „udarcem po džepu”.
Kad je već tako, kako je, što ne bismo malo – za razliku od godina i godina unazad, vreme provedeno u rođenoj kući, shvatili kao dar, a ne kaznu.
Koliko toga neurađenog ima da se uradi. Sednite i napravite spisak, pa ćete videti da vanredno stanje čak ne može ni da vam pokrpi izgubljeno vreme na kojekakve gluposti, ali i obavezne stvari koje ste radili tamo negde napolju, gde sada ne možete.
Razmislite: korona nas prisiljava da budemo normalni. Žene – da osveže svoju kožu ne odlazeći kod skupih kozmetičara i ne trpajući tone šminke na lice. Da nađu vremena za pokoju vežbicu i doteraju liniju.Da pripreme zdravu hranu za svoje ukućane i zaborave na sendviče, pice, tortilje, naduvano pecivo i ostale bolesne zalogaje koje svakodnevno “s nogu” trpamo u sebe.
Muškarce – da konačno promene gumicu na slavini, poprave vrata koja škripe, otpuše slivnik u kupatilu, zategnu i pritegnu sve ono što u svojoj kući nisu mogli, jer su bili pretrpani poslom i nisu imali vremena.
Decu – da nauče da se igraju pravim stvarima, da čitaju, da nešto naprave, da pomognu starijima i uključe se u život.
To je posao, koji svako od nas može da obavlja, pod uslovom da se otkači kompjutera i ne čita kojekakve gluposti na fejsu, primajući i odgovarajući na bezvezne poruke, koje pri tom treba širiti dalje, kako bi nas sreća pratila.
Društvene mreže su zlo s jedne, ali i blagodet s druge strane.Ovih dana mnoge institucije u kulturi nude programe on lajn. Dakle, u rođenoj kući imamo i kulturni program. Da gledamo dobre filmove, da otpratimo pozorišne predstave, da se uključimo u koriisna predavanja, da virtuelnim putem prošetaamo kroz neki muzej, odemo i u inostranstvo………malo li je?
A povrh svega i najvažnije od svega – da budemo zajedno i razgovaramo. Da komuniiciramo gledajući se u oči, da razmenimo misao uživo a ne preko poruka, da pokažemo koliko nam je stalo do najbližih, da širimo ljubav koju smo zaboravili, da živimo onako, kako se nekada živelo bez prepreka između nas i bez pomisli da za tako nešto nemamo vremena.
Vremena sada imamo na pretek. Valja ga zato iskoristiti na pravi način jer sve ovo neće predugo trajati. Neko nam je poklonio vreme za nas, vreme koje nikada nismo mogli da pronađemo, izgovarajući se “ne znam gde mi je glava, nemam vremena”.
Epa, sada imamo vremena, a valjda znamo i gde nam je glava, samo je valja korisno upotrebiti. Jer, kako rekoh, ovo neće predugo trajati. Ne rizikujmo da prokockamo blagodet koja nam je u nevolji data. Daće Bog da se nikada ne ponovi, ali daće Bog i da nas nečemu u međuvremenu nauči, pa da kroz nekoliko meseci budemo drugačiji i bolji ljudi.
26.mart
