Vanredno stanje zbog korona virusa unelo je dodatni strah i zabrinutost građana, ne samo od obolevanja već i od posledica koje ova kriza može imati na njihove ukupne živote, što je po mišljenju stručnjaka opravdano ako je taj strah racionalan, ali neracionalan strah i panika, ističu oni, je opasna za doživljaj situacije oko sebe
„Prvi put posle mnogo godina imamo zajedničkog nevidljivog neprijatelja i prirodno je da strah postoji, ali ne treba odlaziti u krajnosti, koje vode do preplavljenosti strahom ili do potpune isključenosti za dešavanja oko sebe“, kaže neuropsihijatar Tija Despotović.
Strah je opravdana reakcija na ovakve događaje, to je nesumnjivo. I on se javlja kod svih, u manjoj ili većoj meri. Pa pođite od sebe i vaših strahova. Najpre strah od bolesti koja je nepoznata, strah od posledica, strah za najbliže, strah od „sumnjive“ okoline i situacija……..malo ko, međutim, govori o strahu za egzistenciju. Ne mali broj ljudi danas u Srbiji radi „na crno“, ne mali broj zarađuje na kojekakve načine da bi opstao, ne mali broj spada u kategoriju zaposlenih, koje država ne registruje. Taj strah je kod velikog broja građana jači od straha od koronavirusa. A o tome niko ne govori. Ova kategorija građana manje strahuje od zaraze koju može da pregrmi, više od praznog novčanika kojim hrani porodicu. Strah treba razumeti, jer o njemu u ovom trenutku malo ko razmišlja.
Drugo je panika. Panika se, uglavnom, zasniva na egoističnom strahu o sebi ali i na ukornjenom, na našim prostorima, mentalitetu da dižemo buku oko svake nove informacije, posebno oko mera koje preduzima država, a mi baš i nismo nešto ljubitelji te države. Pa koristimo priliku da je propustimo kroz sito i rešeto i uhvatimo se za svaku sitnicu, ne bi li joj pronašli grešku. Na nesreću paniku, uz pomoć društvenih mreža, možemo da širimo do neslućenih razmera i da nam ne fali dlaka s glave. Paničari postižu svoj cilj, oni koji se uspaniče ne znaju gde se nalaze,koga da slušaju i kako da se ponašaju.
Zamislite samo da smo 1999 godine za vreme bombardovanja imali društvene mreže? Izginulo bi nas daleko više, povodeći se za lažnim informacijama i kojekakvim nebulozama.
Strah ne možemo da iskorenimo, ali možemo da ga savladamo normalnim ponašanjem i razumnim sagledavanjem stvari. Može neko da ne podnosi Vučića, Anu Brnabić, Selakovića, Ljajića………ali mora da ima u vidu da su oni država koja vuče poteze na osnovu mišljenja, ne političara, već ljudi iz struke. Zato svi moramo da im pomognemo. I shvatimo da je u priči važan svako od nas, ukoliko ne želimo da budemo konkurencija Italiji. A Italija se, na početku, ponašala upravo ovako kako se mi sada ponašamo.
Paniku možemo da zaobiđemo, ukoliko ne čitamo i ne slušamo nebuloze poput: rekla mi drugarica koja živi u Austriji, preporučio mi rođak iz Italije, kaže taj i taj iz Kine i šta ti ga ja znam odakle svene, i ko ne. A onda, onda krenemo u akciju zasnovanu na neistinama i gradimo još veće neistine, praveći haos u okruženju i zatvarajući vrata razumu.
Podsetiću: predsednik Aleksandar Vučić je pre nekoliko dana rekao da „u ovome moramo svi da budemo jednistveni“. Čula sam mnoge da se smeju ovoj izjavi, podrugljivo je komentarišući, samo zato što Vučić „nije njihov broj“. Termin „jedinstveni“ Vučić je iskoristio upravo u kontekstu priče o kojoj govorim. Ovo je prilika da zaboravimo mržnju, netrpeljivost, sve vrste animoziteta prema nekome – i sledimo uputstva koja su nam preporučena. Jer sledeći ih, imamo šansu, daleko veću od drugih zemalja koje uče na svojim greškama.
Negde pročitah: „Koronavirus nije meteorit koji će ti pasti na glavu i ubiti te. Koronavirus je luksuzni automobil koji velikom brzinom juri prema zidu. Ali ima jako dobre i snažne kočnice. Na nama je hoćemo li kočnice upotrebiti.“
Ja toliko, logično i dobronamerno razmišljajući, a vi kako hoćete.
17.mart