Pronađena beba kod Kučeva. Novorođenče ostavljeno u korpi pored puta – čitam juče naslov u Blicu. Još jedan neželjeni mali gost na ovom svetu. Niti je tražio da dođe, niti je nekome poslao pozivnicu da ga rodi, a stigao je – i nije, kao mnogi njegovi drugari, naišao na dobrodošlicu. Nisu ga grlili mama i tata, baka i deka i mnogobrojna rodbina. Nema poklona, niko za njega nije birao krevetac, kolica, ćebence, benkice, štrampice, bočice, lutkice…….Ništa. Samo jedna ofucana korpa, tek da se ne nađe na goloj zemlji. I da preživi ako može, ako ne može……nikom ništa. Jer što bi ga uopšte neko ostavljao, ukoliko brine o njegovom životu.
Obaveštavamo one koji su ga napustili – beba je pregledana i lekari su joj dali visoku ocenu. Postala je, dakle, borac odmah po rođenju.
A onda su počele da mi se nižu misli. Gde će sada i kako će i koji je put u nastavku čeka. O ovom malom životu smo čuli juče, saznaćemo još koji detalj u nastavku, a onda ćemo je zaboraviti. Doći će druga za koji dan, a ova će biti već smeštena u neki dom. Tamo počinje njen novi život. U sredini u kojoj svi mogu da budu i najbolji na svetu, ali niko nije mama i tata. I koga će ona, kada progovori, prvo nazvati? I hoće li uopšte znati šta je to mama, a šta tata.
Nizaće se godine i život malog čoveka, drugačiji od života ostale dece, bez topline i majčinske ljubavi, bez najvažnijih stvari koje su potrebne detetu da izraste u čoveka.
Potom će se snebivati po raznoraznim domovima gde ga čuvaju tete i čike, pa će dolaziti u Dom neke druge tete i čike da mu nešto donesu za praznik i da se slikaju za televiziju, pa će da odu svi, a mali čovek će i dalje biti sam na svetu.
Možda jednoga dana po njega dođu neki mama i tata, i možda mu oni pruže mnogo toga što želi, ali će on uvek znati da to nisu mama i tata. Znaće da su to neki ljudi koji brinu o njemu jer su ga mama i tata ostavili, a on će svejedno negde u dubini duše želeti svoju mamu i svog tatu.
Uostalom, pitajte bilo koje dete u Domu za napuštenu decu šta bi želelo da mu Deda mraz donese za Novu godinu, odgovoriće vam : mamu i tatu.
Jer obično se ovih malih ljudi, koje život od rođenja ne štedi, sećamo za novogodišnje praznike. Pomažemo koliko možemo, kad nam je najzgodnije, kad uhvatimo vreme i kad nas društvene mreže na to motivišu. Niko od nas nije kriv za njihove teške sudbine. Saosećamo ali bolno je misliti o njima često. I zato ostavimo poklone, pobegnemo i trudimo se da što pre zaboravimo ono, što smo tamo videli i osećanja, koja su nas tom prilikom obuzela.
A možda je upravo razmišljanje o njima značajnije od odnošenja starih pantalona naše dece ili simboličkog odvajanja od plate za paketiće. Misao na njih menja naš odnos prema svetu oko nas, nagoni nas da spoznamo i odvojimo važno od nevažnog, bitno od nebitnog. Da shvatimo koliko smo zaista srećni u životu, na koji svakodnevno kukamo i u kojem nam nešto uvek nedostaje. A pri tom imamo i mamu i tatu, i ljubav i pažnju, i druženje sa najbližima, i držanje za ruku, i utehu kada nam je teško……šta sve imamo, a mislimo da nemamo. Zato što nam nedostaje novi automobil, markirane patike ili roze boja ajfona.
I, vraćam se na početak priče. Na hrabrog i jakog mališana koji na početku svog života nema ništa, osim života. I na bezbroj njegovih drugara po domovima za nezbrinutu decu koji žive u patnji. I čiji se
život od našeg razlikuje kao nebo i zemlja. Njihova patnja je otvoren poziv našoj plemenitosti. Ukoliko smo uspeli da ukapiramo suštinu.
Čovek treba jednom godišnje da ode u bolnicu, ludnicu ili na groblje da proveri da nije tamo i da ponovo shvati koliko je njegov život lep, rekao je Sergej Jesenjin. Ja bih dodala – i u Dom za nezbrinutu decu, kako bi shvatio koliko je srećan i bogat i koliko mnogo mu je život dao, a on to ne ume da ceni.
22.Januar
